Category: Svakodnevnica

Drage blogerke / blogeri, dragi verni čitaoci i svi vi koji zalutate na strane Vesic.Org sajta:

Srećna vam Nova 2009. godina! 🙂

Zdravlja, ljubavi i sreće – sve ostalo je manje važno 🙂

Kako je krenuo praznični duh (čitaj: sve manje i manje se radi), pomislih da je idealno vreme za vađenje pasoša i lične karte (one “opasne”, znate, sa kodom) – valjda će manje ljudi doći na sličnu ideju u ove samo-što-nije-nova-godina dane.

Rečeno/učinjeno: nabavio sveže uverenje o državljanstvu, izvod iz matične knjige rođenih, i 4 uplatnice (sve detalje o uplatnicama imate na sledećim stranicama MUP sajta: lična karta i pasoš – sa posebnim osvrtom na poziv na broj, koji treba da odgovara opštini na kojoj ste prijavljeni).

Poučen horor pričama koje vladaju o uslovima u SUP-u Novi Beograd (“ustaneš u 4h; odeš u MUP da te stave na spisak za spisak; u 8h ti dodele broj i vreme kada treba da dođeš; dođeš u to vreme i onda čekaš 100 godina i svađaš se što sa šalterskim radnicima što sa ljudima u redu sve dok to ne obaviš”), rešim da ipak posle posla svratim do SUP-a Novi Beograd i proverim sve detalje pre nego li krenem u epopeju.

Tamo na oglasnoj tabli lepo piše – “pored ove lokacije koja ima dva mesta za prijem zahteva za pasoše / lične karte, radi i lokacija na Bežaniji, Ljubinke Bobić 14, sa jednim mestom za prijem podataka”. Kako znam naš narod (“što je sigurno, sigurno; ovo je glavni SUP, da ja ne rizikujem”) sutradan poranim na Bežaniju i imam šta i da vidim: samo dvoje ispred mene 🙂 Ni na posao neću zakasniti … ali za malo.

Naime, kao što ste već verovatno čitali kod Alecka ili Urketa, ovo nije najbrža operacija na svetu; procesiranje po zahevu se kreće od 15ak (samo pasoš ili samo lična karta) pa sve do 35 – 45 minuta za oba dokumenta (!) – ni ne želim da računam koliko će vremena biti potrebno na tri mesta za sve novobeograđane za izdavanje ovih isprava.

I nije kriva administracija – bezobrazno sam “špijunirao” tetu koja je obrađivala papire koje sam doneo – ona je unosila podatke brzinom kojoj su joj dve aplikacije (jedna desktop, jedna web) dozvoljavale.

A te aplikacije – to je horor nad hororima – retko gde sam video tako spore i neefikasne aplikacije; kao da nisu prošle ni osnovni proces testiranja.

Razlika između “programera” i programera je što prvi odradi pozitivnu granu (“probao sam na mom računaru jednom i radi”) i misli da je sve time pokriveno; dok drugi napiše aplikaciju, testira je pod svim mogućim i nemogućim uslovima, onda ode na teren, i to tamo gde su uslovi najteži (najstariji računar, skener i dial-up ili ADSL 256 veza) i ponovo testira i probava i meri koliko je potrebno; ove cikluse ponavlja sve dok vremena u najgorim uslovima nisu prihvatljiva; 35 minuta po zahtevu se ni po kakvom kriterijumu ne može nazvati “prihvatljivim”.

Ni jedna aplikacija (bilo web bilo desktop) ne sme dozvoliti da je sporija od operatera; kod ovih aplikacija, gospođa je uspevala da SVE uradi brže od aplikacije – unos podataka, izbor sledeće stavke, unos lozinke.

Ako pišete programe za druge – testirajte ih, i to ozbiljno. Ne u uslovima “imam ADSL 1,5 Mb i 1650 x 1080 ekran” već u uslovima koje očekujete kod korisnika – dial up, i 800 x 600 ekran. Ako pišete program za vrlo važan zadatak i ustanovu i/ili veliki broj korisnika (a MUP i pasoši i lične karte građana po svim kriterijumima spadaju u vrlo važno) testirajte još više ili, ako ne znate kako testirati, nađite nekog ko zna – svi sati uloženi u razvoj aplikacije, sve moguće tehnike i tehnologije primenjene, padaju u vodu ako je krajnji korisnik nezadovoljan, frustriran ili, na kraju krajeva, ne može da uradi posao u datom vremenu – i to je isključiva greška nas programera.

Zato, ako ste programer, i bude vas nervirala sporost i čekanje u redu za pasoš/ličnu kartu – setite se da je tome kriv neko iz naše branše a ne MUP (mada, ruku na srce, živo me zanima kako su izabrali firmu koja je izradila ove programe).

Na kraju, za mene je vrlo prijatno iznenađenje da je MUP ponudio potpuno besplatno:

• aplikaciju za čitanje podataka sa lične karte (sa čipom) – ЧЕЛИК (Читач Електронске ЛИчне Карте)
• API koji se može iskoristiti ako vaša aplikacija ima potrebe za čitanjem ovih podataka

Čisto da paranoicima olakša sve te priče oko praćenja i ugrađivanja čipa maltene u desnu ruku (mada je meni novčanik daleko od ruke 😛 )

Pročitajte i:

• Bebika: Novi pasoš, agonija koja traje
• Aleck: Novi pasoš
• Urke: Operacija: biometrijski pasoš – akomplišed!

Danas je, još nekoliko sati, Dan Republike. One stare, jedine i prave Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

Znam da je i ta stara Republika bila postavljena na krivim i pogrešnim postavkama, na balansu između kapitalističkog zapada i komunističkog istoka i na kreditima koje je taj zapad sipao, dok je za to bilo potrebe.

Znam da je Tito pre svega bio veliki vlastodržac i monarh u (apsurdno) socijalističkoj republici koja je trebala da predstavlja najbolje društveno uređenje.

Znam da je ovaj naopaki i loš kapitalizam, i pored silnih padova, nepravdi i finansijskih kriza jedini društveni sistem koji još uvek radi i ne pretvara se u svoju suprotnost.

Sve to znam, ali me to ne sprečava da osećam nostalgiju za zemljom mog detinjstva i mladosti, kada je hrvatsko primorje, najlepše na Jadranu, bilo naše, kada sam tamo išao vozom, busom, i provodio fenomenalno vreme. Za zemljom u kojoj su Makedonci bili najtopliji, Bosanci najdruželjubiviji, Slovenci najradniji, a Srbi i Hrvati tu negde. Za zemljom koja je bila lepa, velika, imala i planine i mora, od Triglava do Đevđelije.

Danas je, još koji sat, Dan Republike Zemlje Koje Nema.

Drugovi Jugosloveni, srećan nam Dan Republike 🙂

U poslednje vreme sam se bavio nabavkom i/ili obnovom hardvera – nešto što sam želeo 😀 (dobro parče hardvera koje odlično radi posao … mmmmm, zadovoljstva kompjuterizma 🙂 ) a nešto što sam morao (mentalna zabeleška: nikada ne držati tečnosti, pogotovo lepljive kao što su sokovi pored tastature i miša; te periferije obično ne podnose dobro kupanje istima 😉 ).

U kupovinu obično polazim od sajtova PC Berza i IT Svet, ali, zahvaljujući poslovičnoj neažurnosti i neposlovnosti (“gde da priznam da nešto nemam, otići će kod Mike, napisaću da imam, pa ako baš neko traži, probaću da ga izmuvam ‘za sutra'”), to je samo polazna tačka – na kraju se svodi na beskonačno okretanje telefona, nadajući se da ću negde ipak naći to što mi treba.

Kada sam sređivao dobijene papire, slučajno sam uradio ono što obično ne radim (a što me koštalo već ranije) – pročitao sam garancije koje idu uz uređaje … i ostao zapanjen 😐

U trenutku nisam ukapirao da li je to garancija meni, kupcu da će lepo plaćen uređaj biti popravljen ako se ne-daj-bože pokvari, ili ja njima (prodavcima) garantujem da maltene nema šanse da ih uznemiravam.

Posebno su me iznervirale sledeće stavke:

Pri eventualnoj reklamaciji potrebno je dostaviti kompletan uređaj, ambalažu i prateće dodatke kao i opis kvara. Primanjem ovog garantnog lista, smatra se da je kupac upoznat i saglasan sa svime što u njemu piše.

Ili:

Kupac je dužan da sačuva originalnu ambalažu i da je obavezno koristi pri svakom internom ili eksternom transportu.

Na stranu što ne znam šta je to “interni transport” (valjda kada prenosim kućište iz sobe u sobu 😉 ) da li likovi koji pišu ovakve garancije uopšte koriste parče tela zvano mozak? Da li svi oni očekuju da kupim jedno 10 kvadrata stana više, da bih sačuvao sve moguće kutije i sve moguće ambalaže u koji oni zdušno trpaju proizvode?

Ono što me još više zanima, kakva su moja/naša prava? Da li mogu da se “pobunim” protiv ovoga? Odgovor tipa: “kupi u drugoj radnji” ne štima, jer je blic proba (“dajte mi molim Vas vašu standardnu garanciju” a bez da sam išta hteo da kupim) pored zbunjenih faca prodavaca pokazala da su tekstovi maltene identični.

U normalnim zemljama dovoljno je da predmet u pitanju solidno upakujete, dok kod nas – “čuvaj majstore”. Sve u svemu, još jedan od apsurda srpske kupovine.

(o Društu za zaštitu potrošača neću ni trošiti reči – nemaju čak ni sajt).

Upravo sam imao razgovor sa jednim mlađanim studentom beogradskog fakulteta u kome mi je predstavljao situaciju za šta se oni “bore”, štrajkuju (i guše beogradske ulice) i traže povlastice, ne znajući da sam ja obično cepidlaka 😉 i da obično tražim i dodatna pojašnjenja.

Naime, Srbija je krenula u reformu visokog školstva po Bolonjskoj deklaraciji; da ne davim publiku sa svim detaljima, sada su:

• svi ispiti bodovani
• student mora da skupi određen broj poena za prelazak u sledeću godinu
• maksimalni broj poena za godinu je 60

E sad, tek se počelo sa celim procesom, pa je i letvica malo niža; za upis sledeće godine je potrebno da ispolažete ispite sa minimumom od 42 poena (što smatram sasvim korektnim), zatim 2008/09. godine 48 poena i za studente u školskoj 2009/10. godini 54, da bi se tek 2010/11 dostiglo svih 60 poena.

No, to nije kraj; pored samog upisa, većina studenta je vrlo zainteresovana (potpuno razumljivo) da bude na budžetu, tj. da ne plaća (visoke) školarine; i to ne po bilo kojim kriterijumima no traže da:

• svi koji imaju 42 boda i upišu sledeću godinu budu na budžetu
• bezuslovni upis završnih godina studija za sve studente Univerziteta u Beogradu, upisane zaključno sa generacijom 2005/2006. godine
• traže i ukidanje naplaćivanja prenetih bodova iz prethodne godine studija
• zahtevaju i smanjenje školarine na fakultetima

Gospodo studenti, a da nije malo mnogo? A šta ćete vi da date? Kako je neko lepo rekao “budžetski studenti su zaposleni na fakultetu, sa obavezom da daju ispite”.

Gospodo studenti, mislim da je krajnje vreme da shvatite da je studiranje na budžetu ove zemlje (i bilo koje druge, kada smo već kod toga) privilegija i da za nju itekako treba da se borite i izborite. Od vas zavisi koliko ste vremena i truda spremni da uložite u to; ja računam barem onoliko koliko je potrebno da preskočite (trenutnu) granicu od 20% (amadman Jagode Jorge) ili koja već da je postavljena. Sad, da li su razlozi za baš 20% najbolji na svetu, to ne znam; opet, znam sigurno da budžet nije neizmeran izvor prihoda i da ga ne može trošiti kako ko misli da treba.

Da se ja pitam, uveo bih prosto, najprostije rangiranje (broj_poena*10 + prosek) i 20% tih ljudi (bez obzira da li su samofinansirajući ili već na budžetu) nagradio time što bi im ova država platila školovanje i beneficije. Sreća te se ne pitam 😉 ali je princip zdrave konkurencije i borbe nešto sa čim se budući akademski građanin treba sresti sad i odmah, a ne kada počne da radi.

Žalimo se da su diplome i akademski status odavno pretvoreni u svoju negativnost i da u ovom društvu ne znače mnogo; možda je konačno došlo vreme da zaista najbolji završavaju fakultete i vrate dostojanstvo tamo gde i pripada – na fakultete.

(I da, znam da se ispiti i dalje plaćaju, da deca profesora i dalje hladno trče kroz ispite i godine, da su profesori nekompententni, inertni i nepripremljeni; no, to su posebne teme i posebni problemi i ne mogu se koristiti kao izgovor za nespremnost da se ozbiljno zapne, uči i polaže).

Ponekad mi nedostaju reči kada teme ne uključuju tehnologiju, politiku ili slične stvari. Zato ću da uradim ono što najbolje znam: da delam, i da vas nateram da delate:

DANILO JOVANOV

• Rođen 17. juna 1979. godine u Kraljevu.
• Sa 14 godina najmlađi licencirani košarkaš u prvoj A-ligi bivše Jugoslavije.
• Igra u kadetskim, juniorskim i seniorskim selekcijama.
• Kapiten tima (KK Mašinac) 6 osvojenih medalja. Pozivan iz klubova Zvezda, Partizan, Vojvodina, VMP Železnik, Budućnost iz Podgorice i drugih klubova iz Evrope, ali zbog 7-godišnjeg ugovora sa klubom, iz pravnih razloga, ne odlazi.
• Sa 16 godina na Yu All Star, Danilo je svrstsan u 10 najboljih mladih igrača u zemlji. Sledi poziv da se školuje u Americi, na koledžu države Ohajo.
• Sa 19 godina profesionalni košarkaš, sledi poziv da nastupa na širem spsiku u mladoj reprezentaciji bivše Jugoslavije (generacija Marko Jarić, Vladimir Radmanović, Igor Rakočević, Ratko Varda).
• 30. novembra 1998. godine, Danilo doživljava težak saobraćajni udes i zadobija povrede prelom vratnog dela kičme i 6-og vratnog pršljena (jedna od najtežih povreda).
• Posle 8 meseci, Danilo prvi put uspeva da ustane.

Lekari mi nisu ulivali mnogo nade i kazali su mi da ću ostati nepokretan ceo život. U tom trenutku sam doživeo najjači udarac u svom životu. Ali koliko je on bio jak, toliko sam i ja bio odlučniji da nastavim sa normalnim životom koliko je to moguće. Iz postelje sam prvi put ustao tj.uspeo da sednem u invalidska kolica posle 8 meseci, jer mi se svih 8 meseci nijednom nije skinula temperatura ispod 38,5 (kretala se od 38,5 pa sve do 41, 8 stepeni neprestano).

Danilo uspeva da osvoji II mesto na državnom prvenstvu u plivanju za invalide paraplegičare (iako ima mnogo težu povredu od nih).

Danilo osvaja I mesto na reliju u konkurenciji paraplegičara do 2500 kubika.

Danilo završava obuku za ronioca sa jednom zvezdicom.

Danilo ima volje i snage za život, za nova dostignuća i postignuća, ideje šta i kako dalje. Nema podršku od države ni za osnovne stvari.

Zato,

APEL

Sve koji su u mogućnosti i žele da pomognu Danila Jovanova molim da uplate sredstva na žiro račun:

ALCO BANKA A.D. BEOGRAD
Filijala Kraljevo 4100
Jovanov Danilo
115-4100100258047-95

(a znam da možete i da želite – i najmanji iznos je mnogo važan)

Još ste tu? Dosta čitanja maila, no trk po pošte / poslovne banke / elektronskog bankarstva.

I ne samo uplata i gotovo; proširite reč: mailom, SMS-om, člankom na vašem blogu, slanjem linka, bilo kako. Iščupajte se iz ravnodušnosti i ja-sam-mnogo-zauzet-da-se-bavim-time; uradite dobro delo i time ćete učiniti da se barem dve osobe osete odlično: vi i osoba kojoj ste učinili dobro.

I na kraju, obavezno obiđite artmistakes.com – ona je kriva za akciju, ima puno više detalja a i bolje piše 🙂

Biografija Danila Jovanova

Dacino pismo

Već sam ovde pisao na temu kako se Telenor “brine” za svoje korisnike; no, oni definitivno pretenduju na to da postanu tema na mom blogu a ne samo sporadičan članak s vremena na vreme.

Naime, danas sam primio račun za februar (postpaid, i vezan na Prenesi 250 tarifu zbog kupovine telefona) i obaveštenje; u prvom trenutku, prijatno iznenađenje:

Kao korisniku PRENESI 250 paketa, sada Vam na raspolaganju stoji 325 minuta razgovora i 325 SMS poruka, što je za 75 više nego do sada. Cena minuta i SMS poruka u Vašem paketu ostaje ista, kao i Vaše mesečno održavanje.

Lepo, nema šta; taman je počeo onaj topli osećaj u stomaku “ima nade; i ovde ću konačno za svoj novac dobijati sve bolju i bolju uslugu, kao i u normalnim zemljama” kada mi je jedan detalj u priloženoj tabeli privukao pažnju:

i naravno, ušuškana na samom dnu računa, “sitna” izmena tarifnog paketa:

Sitna izmena? Ne baš; mala analiza uz pomoć Vašeg Telefona pokazuje da korisnici mog profila (puno poziva relativno kratkog trajanja) dobijaju praktično duplo ili više skuplji paket:

• svaki poziv troši jedan besplatan minut; pre toga je 2 – 3 kratka poziva stajalo u minut
• pošto potrošite besplatne minute, svaki poziv će vas koštati najmanje 9.2 dinara (2.9 uspostavljanje + 4.9 minut + PDV)

Konkurencija? Borba za svaku mušteriju? Povlastice za korisnike? Nije nego; no, kako zagrabiti što više bez da se pruži dobra i kvalitetna usluga. Znam ja šta je kapitalizam, profit, tržište; tako mora, to je jedino radeći sistem. Ono što bi mogli da izbegnu je podsmevanje:

Čekam dan kada će se izglasati zakon da operateri moraju da omoguće promenu operatera bez promene broja; možda će ih tako nešto konačno opametiti i naterati da pružaju kvalitet za pare a ne samo šarene papiriće.

Na kraju, nemam ništa (efikasno 😉 ) protiv Telenora; prosto sam njihov korisnik, pa je sve ovo iz prve ruke; to ne znači da je taborima MT:S-a ili VIP-a bolje 🙂

Ovaj članak je izazvan naizgled potpuno bezazlenim razlogom; naime, za Božić (srećan Božić svima koji ga slave!) obično odemo do Aranđelovca (i Maja i ja smo odatle) da ga provedemo sa nama dragim ljudima. U pauzi, daleko od beogradske vreve, ovde i posegnem za daljinskim upravljačem TV-a, čisto da prođe vreme između obroka 😉

Iako od Aranđelovca ne treba puno očekivati, čak i ovde se nešto kreće; doduše, u sferi televizije a ne politike. Od skora je aranđelovačka Ar-Tel kablovska televizija kupljena od strane Kopernikus sistema; rezultat: gomila novih kanala se pojavila (Fox Crime i Fox Life recimo), a stari su dobili u kvalitetu.

Sa druge strane, u Beogradu, moj kablovski provajder je već dugo (na žalost) PTT KDS – još jedan društveno/državni mastodont kojeg izgleda izdržavamo svi mi a ne kvalitet usluge koji nam pružaju (ja izgleda imam problem ili dva sa ovakvom vrstom organizacija, šta li).

Ne znam odakle pre da počnem: od sajta, koji izgleda kao delo petaka (ako sam uvredio nekog iz 5. razreda osnovne škole, izvinjavam se – verovatno ima petaka koji bi to bolje uradili), do (ne)korisnosti informacija (vrlo često ni spisak kanala nije tačan) pa sve hvalospeva na samom sajtu:

Ovoliko superlativa u tako malom tekstu – “najstariji kablovsko-distributivni sistem”, “15 godina”, “vrhunski kvalitet”, “savremena tehnička rešenja” – zaista zvuči vrlo moćno.

No, sačekajte, tu nije kraj, pogledajte pod Usluge:

Sem što smo svi sada lepo naučili kakva je razlika između dvosmerne i jednosmerne komunikacije 😉 šta mislite šta je sa ovog spiska važeće? Da pomognem, od “velikog broja raznovrsnih servisa”, ako ukinete brzi Internet, spisak se svodi na 0 (nula), ili maštanje u dubinama PTT birokratije.

Dalje, hajde da malo prekopamo po “vestima”:

16.05.2007 – (o sreće) – dobijamo novi kanal:

Zatim, 20. avgusta 2007. sledi povećanje pretplate:

Valjda je taj jedan kanal doneo toliko posla da je povećanje od 14% bilo neminovno, pošto od maja 2007-e niti je dodata neka nova usluga ni neki novi kanal.

Poređenje sa konkurencijom prosto izgleda smešno: SBB uvodi plaćene pakete u digitalnom formatu, dok KDS ide okolo i deli letke za uvođenje usluge tele-nadzora?

Sada onaj plazeći poštar sa glavne stranice KDS sajta itekako ima smisla – plazi se on nama, i to uspešno.

I da, da ne zaboravim: naravno da sam pisao na jednu jedinu bezličnu e-mail adresu na sajtu tražeći bilo kakve informacije o budućnosti ove nesrećne kablovske televizije. Pogađajte da li je iko odgovorio? U stvari, jeste, dobio sam automatizovan odgovor:

**********************************************
**      THIS IS A WARNING MESSAGE ONLY      **
**  YOU DO NOT NEED TO RESEND YOUR MESSAGE  **
**********************************************

  ----- Transcript of session follows -----
<info-kds@jp.ptt.yu>... Deferred: Connection timed out with krozpix.ptt.yu.
Warning: message still undelivered after 1 hour
Will keep trying until message is 1 day old

Treba li dodati još nešto na temu profesionalnosti “najstarijeg” “vrhunskog” KDS sistema koji radi u okviru “još boljeg” PTT davalaca usluga? Da jedna jedina e-mail adresa ne radi?

Ne da treba privatizovati sve ove dinosauruse (ma šta gospođa ili gospođica ministrarka Aleksandra Smiljanić mislila o tome), već ih treba privatizovati u roku od odmah. Daleko od toga da je kapitalizam dobar sistem; nepravedan je i bolan za većinu ljudi uključenih, ali ima ono što svim našim državnim sistemima nedostaje od samog starta: pokretač za napred (profit) i korektivne mehanizme koji ne dozvoljavaju da nas korisnike baš stalno maltretiraju (konkurencija).

(ako žalopojki nije bilo dosta 😉 imate i ceo forum posvećen KDS problematici: http://kablovskiforum.7.forumer.com/viewforum.php?f=8)