Category: Politika

Taman se zabrinem da kod nas u vlasti ima pametnih ljudi, koji znaju kuda treba voditi ovu državu i da će na svim poljima (sporo, bolno, ali vidno) krenuti na bolje, kada se ta vlast pobrine da me razuveri:

На предлог Регистра националног Интернет домена Србије (РНИДС) да, у вези са активностима одређивања ћириличног домена које ће наша земља користити на интернет мрежи, учешће поред представника осталих важних и релевантних институција нашег друштва узме и Српскa Православнa Црквa, Свети Архијерејски Синод СПЦ је за представника у Радној групи за избор ћириличног интернет домена Србије делегирао ђакона мр Оливера Суботића, теолога и информатичара, управника Центра за проучавање и употребу савремених технологија.

Cela vest na sajtu Crkve:
http://www.spc.rs/sr/ucesce_spc_u_izboru_cirilicnog_internet_domena_srbije

Neću čak ni da komentarišem.

Vezani tekstovi:

• Zakon o ličnoj karti – 69 (zlo i naopako)
• Vlada opet bez blagoslova

Da ne bude zabune, gornji naslov je vrlo, vrlo, ironičan. Naime, iako ovakvu informaciju nećete naći na zvaničnom sajtu Vlade, slanje predloga Zakona protiv diskriminacije je sprečila institucija koja bi po svim pravilima igre trebala da bude potpuno izuzeta od izvršne vlasti: Srpska Pravoslavna Crkva (vest B92).

Da podsetim, Zakon protiv diskriminacije je jedan od Zakona koji naša država treba da donese u paketu zakona potrebnih za stavljanje Srbije na belu Šengensku listu (lakše putovanje u svet) i rok za donošenje je april ove godine.

Vest Crkve (tj. saopštenje) je svakako fenomenalan primer politike na delu – obiman, detaljan, sa referencama na gomile drugih evropskih zakona i propisa, potpisan od svih tradicionalnih crkava verskih zajednica (da sada ne ulazim u to kako se došlo do termina “tradicionalnih”) i savršeno skriva pravi razlog za pisanje vesti: borbu protiv dva člana predloženog zakona:

Diskriminacija u oblasti verskih prava

Član 18.

Diskriminacija postoji ako se postupa protivno načelu slobodnog ispoljavanja vere ili uverenja, odnosno ako se licu ili grupi lica uskraćuje pravo na sticanje, održavanje, izražavanje i promenu vere ili uverenja, kao i pravo da privatno ili javno iznese svoja uverenja, u skladu sa zakonom.

Problematični deo je “promena vere”.

Diskriminacija na osnovu rodnog identiteta i seksualne orijentacije

Član 21.

Rodni identitet i seksualna orijentacija je privatna stvar i niko ne može biti pozvan da se javno izjasni o svom rodnom identitetu i seksualnoj orijentaciji.

Svako ima pravo da izrazi svoj rodni identitet i seksualnu orijentaciju, a diskriminatorsko postupanje zbog izražavanja rodnog identiteta i seksualne orijentacije je zabranjeno.

Sloboda izražavanja rodnog identiteta i seksualne orijentacije iz st. 1. i 2. ovog člana odnose se i na slučajeve transseksualnosti.

Komentar u pomenutoj vesti Crkve:

Примера ради, из текста Предлога није јасно да ли се неким од његових одредби ограничава право Цркава и верских заједница да у оквиру своје активности проповедају традиционалне вредности, попут традиционалних породичних вредности и брака управо онаквог како је он дефинисан у члану 12. Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, који као једно од људских права предвиђа и право на склапање брака и који гласи: „Од тренутка када постану способни за брак, мушкарац и жена имају право да ступе у брак и заснују породицу према националним законима којима се регулише остваривање овог права.”

A za sve one bogohulnike koji se uopšte i usude na pomisao da Crkva može da pogreši, i za njih (nas) ima pasus:

Поједини коментари неких државних званичника и јавних личности, појединих медија и извесних невладиних организација поводом овог Предлога и поводом става Цркава и верских заједница о њему могу се сагледати као вид дискриминације усмерене против традиционалних Цркава и верских заједница, као и вид ширења мржње према њима.

Pa sad, ako smete, suprotstavite se ili barem izrazite sumnju u sve tradicionalne Crkve i verske zajednice.

Za kraj analize, da li ja samo vidim apsurd u ovakvom pasusu:

Традиционалне Цркве и верске заједнице се по правилу не мешају у послове државе, што је очигледно на примеру овог Предлога: надлежни државни органи, којима је веома добро позната уздржаност Цркава и верских заједница у односу на политичка питања, пропустили су да консултују цркве и верске заједнице.

?

Ma koliko se meni ne sviđalo to što se Crkva meša u poslove države (recimo, za čuvene biometrijske lične karte), to nije pravi razlog za bes koji osećam; Crkva je organizacija sa svojim ciljevima, i pokušava da te ciljeve ostvari na sve dozvoljene (ili možda manje dozvoljene) načine. Služba koju je Crkva razvila, politička moć koju je postigla (dobrim delom zahvaljujući Koštunici) je samo pohvala toj organizaciji, i naša Vlada i slične institucije bi mogle što-šta da nauče o tome kako se vodi jedna motivisana organizacija.

Pravi razlog za ovaj tekst je ponovo pokazana nemoć Vlade i naših političara; skupa koji uporno pokazuje da nije sposoban da za ovu zemlju rešava pitanja od životnog značaja (i time pitanja koja su bitna za sve nas) i na koju Crkva ima takav uticaj da u “telefonskoj sednici” bez problema otkaže slanje sopstvenog predloga Skupštini, i da proba da ga uskladi (sa čim?).

Da li je to Vlada i vlast kakva nama treba? Kakva Srbiji treba?

Update 11. marta 2009: Da ne bude da sam prave razloge zašto se Crkve bune sanjao, ovde možete pročitati sledeće:

Tradicionalne crkve i verske zajednice uputile su premijeru Mirku Cvetkoviću primedbe na 13 članova Predloga zakona protiv diskriminacije, saznaje B92.

One traže da se izbrišu članovi 18 i 21 koji garantuju promenu vere ili uverenja, odnosno proglašavaju seksualnu orijentaciju za privatnu stvar.

Treba li ovome ikakav komentar?

(e da, da uštedim vreme: pre nego što vi, Obrazu skloni likovi krenete kao i obično da mi šaljete polupismene mailove bez praznih redova i znaka interpunkcije, pročitajte ponovo: ja protiv pravoslavlja nemam ništa, samo malo protiv institucije koja pravoslavlje koristi za svoje, vrlo zemaljske ciljeve koji su pomalo u konfliktu sa vizijom Srbije u kojoj bih želeo da živim: slobodnoj od ksenofobije, ravnopravnoj članici ostatku Evrope i sveta, gde mi ne treba pola bubrega i 20+ dokumenata samo da bih negde otputovao).

Afera oko Miladina Kovačevića se ne stišava. Svi već znaju priču: još 4. maja 2008. je premlatio Brajana Štajnhauera (i strpao ga u dvomesečnu komu), onda bio zatvoren, da bi mu roditelji platili kauciju a (bivši) vice-konzul Igor Milošević krši nebrojeno zakona, izdaje mu novi pasoš umesto oduzetog i Miladin beži u Srbiju (sa kojom SAD nema dogovor oko izručivanja kriminalaca).

Sada i vrapci znaju da Vlada namerava da plati 1,000,000 $ (milion dolara) ne bi li ispravila svoje grube greške.

Ono što se (po meni uspešno) zataškava je šta se tim parama plaća? Celom pričom oko dečka koji dobija milion za tuču diskretno se skreće pažnja sa dve činjenice:

1. 900,000 $ (troškovi lečenja) treba da se plate porodici Brajana Štajnhauera ne bi li odustali od tužbe i time popravili odnose između SAD i Srbije (sa američke strane tu priču jako gura Hilari Klinton).

Sa ovih 900,000$ Vlada pokušava da opere grozne diplomatske prekršaje koje je bivši vice-konzul Igor Milošević napravio izdavanjem novog pasoša Miladinu.

Pitanje jedan: kako i koliko će Igor Miloševiš (a možda i bivši generalni konzul Slobodan Nenadović) biti kažnjeni za štetu načinjenu ionako krhkim diplomatskim odnosima? (ne brinite puno za njih, kao najstroža disciplinska mera je predviđen otkaz iz MSP RS i ništa više).

Još je važnije pitanje (na koji svi kriju odgovor) ko je uopšte naložio Igoru Miloševiću izdavanje te isprave – nemojte misliti da je neki vice-konzul sam rešio da posvađa SAD i Srbiju. Ko iz ove vlade ima toliku moć da prvo naredi ovakav prekršaj a onda posegne rukom u naše (budžetske) pare i pokuša da “popravi” štetu koja je iz te naredbe proizišla?

Meni najvažnije pitanje: da li ova vlast uopšte ima snage da ovo istera do kraja, nađe tog “visokog zvaničnika” (ili odgovarajuću “senku”) i propisno ga kazni? Strepnja mi je veća od nade da od toga nema ama baš ništa i da će pravi krivci biti “kažnjeni” postavljanjem na neku diplomatsku poziciju u nekoj od egzotičnih zemalja – daleko od novinara, daleko od afere.

Linkovi:

• Borba: Otvoreno pismo Slobodana Nenadovića ministru spoljnih poslova Republike Srbije Vuku Jeremiću
• Borba: Ko je naredio konzulu Igoru Miloševiću da izda pasoš Miladinu Kovačeviću?
• Borba: Igor Milošević potpisao kauciju kao službenik Generalnog konzulata – ko je u Beogradu to znao

2. 100,000 $ treba da se plati porodici Kovačević za kauciju koju su već platili za svog sina koji je umlatio drugog i pobegao ?!?!?

‘elllo? Ima li nekog sa glavom?

ZAŠTO BI ZABOGA PLATILI KAUCIJU od 100,000 $ ZA PRIVATNO LICE KOJE JE NAPRAVILO PREKRŠAJ I PO ZAKONIMA I SRBIJE I SAD?

Ko su ti Kovačevići? Zašto su bitni Srbiji (odnosno vladajućoj političkoj eliti u Srbiji) da je Vlada spremna da ispovrti naših 100,000$ direktno njima u džep?

Da onih 900,000$ i nekako razumem, ali ovih 100,000$?!?!

Sam čin radikala, dovođenja Miladina Kovačevića u Skupštinu “u posetu” neću komentarisati – suviše mi je gadno, pa makar znao da je to od radikala.

Za kraj, koliko danas u Srbiji vrede 1,000,000$:

• 42.390 dečjih dodataka
• 25.019 učeničkih kredita
• 14.717 studentskih kredita
• 4.970 naknada za nezaposlene
• 2.963 naknade za prvo dete
• 1.943 prosečne plate u Srbiji

Malo li je na ovu skupoću?

Verujem da Srbiji (i nama u njoj) ne treba gora kletva; dovoljno je da pogledate televizor, otvorite novine ili vaš omiljeni internet portal – to je vest dana.

“Neka mu se seme zatre, neka ga sunce nikad ne ogreje, neka ga stigne božja kazna. Tadić je najveći izdajnik. Svakoga će jednog dana kletva da stigne”

Da li iko normalan očekuje da čuje ovakve reči sa nečega što bi trebalo da bude najviše političko telo u jednoj zemlji? Nismo nekakva afrička banana republika, po nekoj geografiji spadamo čak i u Evropu.

Činjenica da je ovo izrekla radikalka ne bi trebalo nosi “opravdanje” za činjenje; radikali jesu sirovi, prizemni i gađaju na najniže nagone; no, ovo ne treba da spreči predsednicu Skupštine da barem pokuša da sačuva mrvicu dostojanstva toj Skupštini.

Ono što me zaista zanima je kom biračkom telu su ovakvi nastupi, maniri i ponašanje na javnoj pozornici namenjeni? Kakvi su to umovi koji odobravaju ovakav primitivizam, koje ne zanima to što važni i bitni zakoni čuče u Skupštini mesecima i godinama već nekakvi “izdajnici” i “junaci”? Da li je moguće da tih 900.000+ radikalskih birača zaista tapšu na ovakve gluposti?

Da li ti ljudi iz prethodnog pasusa, ma koliko verni birači radikalima bili, imaju i trunke brige za budućnost svoje dece, ako ne za budućnost svoje zemlje?

Još jedna “sitnica” je potpuna enigma za mene – da li je moguće da su svi ti radikalski poslanici u procesu borbe za poslaničko parče hleba potpuno izgubili najobičnije poštenje, grižu savesti ili bilo kakav samokorektivni mehanizam koji bi ih zaustavio u nadasve sramnoj opstrukciji jedne institucije?

Znam da su momenti istorije u kojima se nagomilani bes naroda pretvara u (re)akciju tog istog naroda i vrši nagle promene u društvu retki sa stanovništva jedne jedinke; znam da je naš talas tih promena surovo zaustavljen ubistvom premijera Zorana Đinđića; i znam da se van tih naglih promena sve dešava polako, sa puno prepreka, usporavanja, “dva koraka napred jedan korak nazad” stilom; no, da li mora baš ovako sporo i loše?

Zar zaista nema dovoljno pametnih ljudi u svim vodećim strankama koji će, barem za mrvicu, staviti dobrobit ove zemlje ispred svojih šićarskih, sitnih interesa i konačno pokrenuti Srbiju u pravom smeru?

Strepnja mi je dublja od nade da je odgovor: “ne”.