Category: Svakodnevnica

Lokalni izbori 2004, drugi krug

Eto, lokalni izbori 2004. su završeni; ne znam da li da stavim 🙁 ili 🙂

Od dva grada za koje sam lično vezan, Beograd i Aranđelovac, sam očekivao bolje ili mnogo bolje:

Beograd, grad u kome živim i grad koji volim: pobedio je moj kandidat, Nenad Bogdanović, DS. Očekivao sam bolje: zar je moguće da je samo 2% ili 10,000 ljudi odlučilo o tome da li će pobednik biti Nenad Bogdanović ili ne-daj-bože radikal Aleksandar Vučić? Ako se u jednom mestu vidi napredak i sve ono što je postignuto u poslednje 4 godine, to je upravo preporođeni Beograd – sređene ulice, infrastruktura, školski objekti. Ne želim da zvučim kao propaganda, ali zar se niko ne seća kako je izgledao ovaj grad pre 4 godine?

Aranđelovac, moj rodni grad: pobedio je radikalski kandidat Radomir Švabić; ovde ne da sam očekivao bolje, nego je ovo mnogo gore od bilo čega što sam mogao zamisliti. Kada vas stvarnost i okolina za koju ste mislili da znate nešto o njoj ovako demantuje, šta vam preostaje? Da konačno odustanete od ideje " ja poznajem svoj grad " i da je 10-ak godina odsustva dovoljno da promeni globalno lice tog grada?

Rekoh dva grada, ali ne mogu da izostavim i ovo:

Novi Sad: pobedila radikal Maja Gojković. U okolini koju sam uvek smatrao naprednom i pro-evropskom, gradonačelnik će biti radikal.

Šta misle svi ti radikalski glasači: za šta ili za koga su glasali? Za <SARKASTIČNO>zlatne 90-te<SARKASTIČNO/> kada ih je umesto hleba u prodavnicama i plate u kovertama hranila nacionalna priča crveno-crne (SPS / JUL / Radikali) koalicije? Kada su umesto fudbala gledali dnevnike o "osvajanjima srpskih teriorija do Tokija" i kada su slobodno vreme izazvano nezaposlenošću, korupcijom i totalnom degradacijom društvenog tkiva provodili na mitinzima, protestima i čuvanjima mostova (doduše, samo do sirena)?

Znam da je periodična smena levo/desno/centar orijentisanih partija normalna čak i u zemljama gde je demokratija pravilo a ne novost u društvenom životu. Znam da velike ideje najbolje zveče u praznim glavama; znam da narod (kakvo uopštavanje! "narod" je skup posebnih jedinki, svaki od njih sa svojim sećanjima i idejama, uverenjima; "narod" samo služi da se iza te zajedničke imenice kriju oni koji nemaju petlje da sami stanu iza svojih ideja) ima kratko pamćenje, ali toliko kratko?

Prosto je tragično kako svaki izbori kod mene i moje lepše/bolje polovine izazivaju razmišljanja na temu da li je pametno što smo odlučili ovde da ostanemo? Da li je kasno za odlazak negde, u Kanadu ili u neke toplije krajeve, tamo gde je briga za porodicu i bližnjeg ono važno, a ne nacionalističke ideje kojima nema mesta u 21. veku?

Razočaran sam. Koliko je ovom narodu, licima koje srećem po prevozu svakog dana dok se kotrljam ka i od radnog mesta, potrebno da shvati da su prave vrednosti porodica, kultura, istorijsko nasleđe? Da treba da budemo svoji u Evropi, sa pristojnim standardom, sa pasošima van svih crnih pa i belih lista, a ne Srbi, nebeski narod? Da Brana Crnčevič govori gluposti iako je cenjeni pisac? Da je organizacijama kao što je Odbor za zaštitu Radovana Karadžića mesto u istoriji a ne u svakodnevnici?

Srbijo, dokle bre?

Hrvati najstariji narod, poreklo od Laponaca i Nemaca?!?

Ponekad se zapitam zaista šta je sa ovim našim Balkanom? Da li ispod nas postoji izvor zračenja gluposti, netrpeljivosti i mazohizma kada smo svi okolo spremni da trošimo dragoceno vreme na gluposti kao što je ova:

Hrvati – najstariji narod u Evropi

Tim, na čijem čelu je hrvatski ministar prosvete i nauke Dragan Primorac, došao je do tog saznanja ispitivanjem genetskog obeležja starog više od 200 vekova. U odnosu na Hrvate, prema analizama, Srbi tog gena imaju više nego duplo manje, zbog čega su različiti od Hrvata koji su, pak, slični Nemcima.

Ono što je utešno je da nemamo samo mi budale za ministre; doduše, sada već bivša ministarka, Ljiljana Čolič je definitivno rekorder u budalaštinama: pokušala je da ubije Darvina i vrati biblijsku teoriju postanja u škole, zatim da postavi Radivoja Papovića kao rektora Univerziteta u Prištini, nimalo simpatičnog lika i bivšeg člana SPS-a , ukinula je engleski jezik u prvom razredu škole a i da malo pootpušta direktore Kosovskog pomoravlja. Hoćete još? Nema problema, pečat koji je bivša ministarka ostavila je poveliki; šta kažete recimo na ukidanje predmeta "Od igračke do računara" (tj. prebacivanje iz redovnog u fakultativni status), jer ekrani previše zrače?

Ako želite detaljniju analizu ovog osnivača DSS-a (nije ni čudo na šta stranka liči kada su joj takvi osnivači), preporučujem članak Teofila Pančića u "Vremenu".

Jasno je meni da je postavljanje važnih ličnosti iz stranke na visoka mesta nagrada kada ta stanka jednom dođe na vlast, ali kada će se te stranke uzeti u pamet, i krenuti da postavljaju pametne i kompetente ljude na tako važna mesta kao što su ministarstva prosvete?