Na žalost, što se KDS-a tiče, većina stanara zgrade je izabrala njih za kablovskog provajdera (starija populacija, a ovo je “državno” preduzeće) davno pre nego što smo se mi doselili.

Na sreću, kod nas se TV ne gleda koliko u prosečnoj srpskoj porodici (5 sati); moja vrsta zabave je radio.

No, to nikako ne znači da ne volim da pogledam dobar film ili dobru obrazovnu emisiju, kao i da eksperimentišem sa digitalnim tehnologijama

Tako sam, ponukan smanjenjem cene instalacije (na 1,500 din), odlučio da probam PayTV PTT KDS-a – prvenstveno zbog kanala kao što su Discovery Science i Da Vinci Learning.

Prijava za PayTV je jednostavna – okrenete telefon, ostavite podatke i za nekoliko dana dođe monter sa uređajem i “instalira” ga (poveže). Od montera sam saznao mnoštvo stvari: da je vrlo mali broj PayTV pretplatnika, da je ekipa za montiranje on jedini kao i da je PayTV u testnoj fazi bio preko godinu dana!

Digitalna televizija?

Mnoštvo je nedoumica oko toga da li je PayTV (i slične usluge ostalih televizija) zaista digitalna televizija ili ne. Da bi dao odgovor na ovako pitanje, prvo treba da se dogovorimo o značenju pojma “digitalna televizija”.

Uprošćena šema prenosa satelitske ili zemaljske televizije preko kabla izgleda otprilike ovako:

Uobičajeni pojam “Digitalne televizije” podrazumeva da je signal od prijema (1), preko obrade u KDS centru (2) do distribucije (3) u digitalnom obliku (obično MPEG2 kodiranje signala). Na samom prijemu (4) SetTop box (uređaj koji radi otključavanje signala) može prevesti digitalni signal u analogni (koji se obično vodi na SCART ili kompozitni ulaz televizora). Ovde se radi o SDTV (Standard Definition TV), gde je rezolucija slike maksimalno 720×576 tačaka (kod PAL sistema – kao kod nas).

No, sada pod pojmom “digitalna televizija” se obično podrazumeva High Definition TV (HDTV), gde se HDTV signal šalje od satelita do korisika i gde je i prijem slike u televizoru (4) digitalni – kroz HDMI ili DVI ulaz (svi noviji LCD/Plazma televizori imaju HDMI ulaze).

U HDTV slučaju dve najčešće rezolucije za prikaz slike su 1280×720 – 2,2 puta bolje od SDTV (gde prodavci televizore sa ovom maksimalnom rezolucijom zovu “HD Ready“) i puna rezolucija 1920×1080 (gde prodavci televizore sa ovom maksimalnom rezolucijom zovu “Full HD” ili 1080p) koja je 5 puta kvalitetnija od maksimalne SDTV rezolucije.

Odgovor u slučaju PayTV PTT KDS je: digitalna televizija standardnog kvaliteta (do 720×576). Kvalitet kanala je pristojan, bolji od analognih svakako; neki su izuzetno dobri (HBO) dok je kod nekih vidljiv šum (VH1 Classic).

Set-top box, uređaj za dekodovanje koji se sada dobija je TehniSat DIGIT MF4-K.

(koliko je meni poznato, u Beogradu samo dva kablovska provajdera imaju nešto kanala u pravoj HD rezoluciji: Radijus Vektor i SBB sa po 5 – 6 kanala)

Programska šema – paketi

Najslabiji deo priče; naime, uopšte nije jasna filozofija kako se došlo do spiska ovih kanala (sumnjam da je bilo “šta je najjevtinije”); takođe, ima samo nekoliko kanala koji su dostupni i u standardnoj (analognoj) kablovskoj ponudi, tako da ste prinuđeni da žonglirate između analogne TV i PayTV (ili da imate kvalitetniji univerzalni daljinski).

Celokupna ponuda je podeljena u tri paketa: Mega, Filmski i 18+ paket.

Mega paket

Ovo bi trebalo da predstavlja osnovni paket – mešavinu koja bi trebala da pokrije ukuse najvećeg broja gledalaca (onih koji su spremni da plate). Doduše, ako vam sport ili francuski nisu u krvi, teško U svakom slučaju, evo trenutnog sadržaja:

Obrazovni

Meni najinteresantniji kanali:

• Discovery Science
• Da Vinci Learning – pored Science, ovo je bio moj glavni razlog za uzimanje PayTV-a; na žalost, kanal ne radi jer ga više ne plaćaju I ovo sam saznao od montera, jer operateri koji se javljaju na telefon ovo ne znaju
• Discovery Travel & Living (dostupan i u analognoj varijanti)
• National Geographic Wild

Muzika

Odlični kanali kao pozadinski šum (bez potrebe da gledate TV):

• MTV Hits
• VH1 Classic
• Mezzo – ozbiljna (pre podne) i džez uveče.

Razno

• Baby TV – program za najmanje Jarke boje, umirujuća muzika i smešni likovi – taman da ih drži zaokupljene dok vi nešto drugo radite
• Jim Jam TV – opet za klince, ali nešto starije; na engleskom, bez prevoda.
• BBC Entertainment (dostupan i u analognoj varijanti)
• France 24 – kanal sa vestima [francuski]
• Hustler TV – porno kanal, zaštićen kodom; iako će se većina muške publike barem nasmešiti na ovakvu vrstu zabave Hustler TV je poprilično dosadan i neinventivan kanal ove vrste.

Sportski

Meni neinteresantna oblast, ali da ipak nabrojim:

• Arena Sport 2, 3, 4
• Extreme Sports
• The Poker Channel
• AB Moteurs [francuski]
• Chasse & Peche – lov i ribolov [francuski]

Filmski paket

Filmski paket čine samo dva kanala: HBO i HBO Comedy.

Kvalitet signala je dobar; lako ćete naći nešto za sebe na oba kanala. Ovaj “paket” (teško da su dva kanala paket, ali ‘ajde) je možda još i najvredniji deo KDS ponude.

Na kraju

Da li ova dva paketa (Mega + Filmski) vrede dodatnih 750 dinara mesečno? Pa, zavisi od vaših potreba – ako ste ovisnik o sportu, verovatno. No, ako televizor gledate s mene pa na uštap, verovatno ne – sve dok se ne uključe atraktivniji kanali (kao recimo SciFi ili Da Vinci Learning), pojave svi kanali koji su dostupni na analognom kablu kao i uvede elektronski program kanala (EPG – Electronic Program Guide) ova cena je preskupa za datu uslugu.

To vas naravno ne sprečava da probate PayTV – ugovor je lako raskinuti

Naime, dobih malopre (spam) mail ovakve sadržine:

(klikni na sliku za veću verziju)

Vrlo zvaničan, ozbiljan mail. Odete na sajt, kad tamo nema ni “O nama” ni “Ko smo” a ni ko je uopšte “Agencija za privredne prekršaje RS” – važno je da ima cenovnik Čak ni Google nije uspeo da nađe ovu “agenciju”.

WhoIs upit za vlasnika domena CrnaLista.rs ima simpatičan dodatak:

Da dodam finalni začin na celu rabotu, pročitajte uslove korišćenja na Registracija strani; samo nekoliko rečenica:

“Crnalista.rs se odriče bilo kаkve gаrаncije zа sigurnost, pouzdаnost, PRAVOVREMENOST I PERFORMANSE sаjtа”

“b) NI POD KOJIM OKOLNOSTIMA crnalista.rs NEĆE BITI ODGOVORNA za korisnikovo korišćenje ILI ZLOUPOTREBU sаjtа ili OSLANJANJE nа sаjt. TA OGRANIČENJA ODGOVORNOSTI SE PRIMENJUJU RADI SPREČAVANJA NAKNADA ZA direktne, indirektne, slučаjne, POSEBNE I TIPIČNE ŠTETE”

“d) Crnalista.rs ne gаrаntuje zа tаčnost, isprаvnost ili potpunost bilo koje informаcije nа sаjtu i ne odgovara zа bilo koju grešku ili propust koji proističu iz korišćenjа ovih informаcijа…”

Treba li još podataka?

Ovo je primer gde bi CrnaLista.RS trebala da postane prvi upisani u Crnu listu, da takva zaista postoji.

Nadam se da će se naši organi, koji inače uredno hapse “kladioničare”, naći vremena da se pobrinu i za ovakve besramne pokušaje iskorišćavanja kako državnih simbola tako i neznanja našeg naroda. Doduše, strepnja mi je veća od nade…

No, danas se povela priča u kancelariji da li je bolja Koka-Kola ili kafa za “razmdravanje” posle (malo obimnijeg) ručka i koleginica, ne bude lenja, iskopa podatak koji me je prosto zaprepastio: jedna limenka koka-kole sadrži 35 grama (7 kašičica) šećera! (negde kažu i do 40 grama).

“Iskopa” je možda prejak izraz jer je dovoljno pogledati sastav: onih “10.6g ugljenih hidrata na 100 ml” – to je čist šećer. Ako više volite količinu na godišnjem nivou – jedna limenka dnevno vam garantuje dobitak od 9 kg težine za godinu dana.

Kako slika govori više od suvoparnih numeričkih podataka, kliknite na gornju sliku – to je količina šećera koja se nalazi u jednoj limenci.

Što je mnogo, mnogo je Jeste da živimo brzo, ludim tempom i da ovakva pića daju potrebnu injekciju energije, ali po koju cenu? Bolje je pojesti sladoled ili kolač nego se ubijati čistim šećerom.

Ono gore je moja poslednja popijena limenka koka-kole – više to piće neću ni pipnuti. A vi?

“Svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje, naročito ako je ona demokratski izabrana”

Sad, potpuno je jasno da je ovo tačno i da, ma koliko se ljudi koji nisu glasali za takvu vlast ili koji smatraju da može da bude bolje (moja malenkost uključena) bunili, vlast je onakva kakvu je narod, naš narod, izabrao.

Opet, nada umire poslednja i nekako se stalno nadam da će i ta i takva vlast, pored podela svojih prćija, pored podela mesta u upravnim odborima, pored podela svih mesta koje donose novac uz malo ili nimalo truda, naći dovoljno pametnih ljudi u svojim redovima da urade nešto dobro za ovaj narod (tj. nas), nešto pametno i da će napraviti razliku (na bolje) od danas do sutra.

No, naša vlast se svaki put potrudi da demantuje takve nade i to vrlo uspešno:

Ministarstvo obrazovanja ukinulo finansiranje istraživačkoj stanici Petnica (nema 24 miliona dinara)

“Ministarstvo prosvete ukinulo je finansiranje Istraživačke stanice ‘Petnica’, kaže Vigor Majić, direktor ISP i objašnjava da nije dobio nikakvo obrazloženje zašto, posle dve i po decenije, država odustaje od finansiranja ‘Petnice’, kroz koju je prošlo više od 50 hiljada mladih istraživača.”

(izvor: Borba)

Za one koji ne znaju, Istraživačka stanica Petnica je centar za razvoj mladih talenata, namenjena dodatnom, vanškolskom obrazovanju i unapređivanju, kako i školaraca, tako i nastavnog osoblja.

Ja sam imao tu sreću da u više navrata boravim u Petnici, i to je fenomenalno iskustvo – način da talentovanoj deci na drugačiji i bolji način od “standardnog školstva” približite nauku, istraživanje, nove oblasti sa kojima se inače nikada ne bi sreli.

No, “pametno” Ministarstvo obrazovanja i gospodin Žarko Obradović zaključuju da za ovakvo nešto nema para i da je najbolje prvo tu secnuti (kriza, znate); da budem pošten, nije ovo odlika samo dotičnog ministra; i prethodnik, gospodin Zoran Lončar je pokušao istu akciju krajem 2007. godine, ali mu na sreću, zbog pritiska javnosti, to nije uspelo.

Vlada Srbije usvojila interventne mere za pomoć medijima u uslovima ekonomske krize (60 miliona dinara)

“Vlada Republike Srbije usvojila je na današnjoj sednici interventne mere za pomoć medijima u uslovima ekonomske krize.Za praćenje ovih mera zaduženo je Ministarstvo kulture.

Vlada će iz tekuće budžetske rezerve obezbediti dodatna sredstva u visini od 60 miliona dinara, koja će biti namenjena za sufinansiranje projekata u oblasti informisanja.”

Izvor: sajt Ministartva kulture

Sad, ja razumem da je za kratkoročne i kratkovide ciljeve možda našim (jadnim) političarima bitnije da finansiraju (podobne) medije, ali zar zaista niko u Vladi nema dovoljno mozga da shvati da je finansiranje kvalitetnog obrazovanja i sprečavanje odliva mladih mozgova strateški interes Srbije i da su možda mogli da daju medijima 36 miliona a da 24 miliona preostalih daju, kako treba, Petnici?

I da li ima još nekoga u Vladi ko će podržati Božidara Đelića i Ministarstvo nauke koji jedini daju podršku Petnici?

Ili smo svi mi izgubljeni (Srbija) i “prave vrednosti” koje ostanu za Srbiju su Pink, Kurir i Press?

Linkovi:

• Peticija za spas Petnice: http://www.savepetnica.com/
• Digg (dajte podršku) ovoj priči: http://digg.com/world_news/European_country_cutting_its_best_Center_of_Education
• Facebook grupa Sačuvajmo Istraživačku stanicu Petnica

Sad, naravno, imam celu paletu opravdanja i razloga zašto je to tako (“taki mi pos’o”, “predispozicije”, “godine”, “usporio se metabolizam” itd, itd), ali je objašnjenje jednostavno: volim da jedem i toga se ne stidim

No, opet, ne bih imao ništa protiv da se oslobodim fudbalske (pre košarkaške) lopte, čisto da bih se bolje osećao (i prestao sebe da plašim pred ogledalom), konačno prestao da slažem odeću za “kad smršam” a bogami i podigao neke zdravstvene cifre (odnosno smanjio pritisak).

Da ne bude da je ovo prvi put – već se dugo vremena bavim dijetama (Što bi Maja rekla: “od kada te znam, ti si na dijeti” a ja bih mogao da dodam “sa sve većim ciframa na vagi” ) ili, da parafraziram Marka Tvena, “lako je držati dijetu – to sam radio stotinama puta” Doduše, da ne bude baš sve na moj račun, držati dijetu uopšte nije lako:

• Prvo, tek tada shvatite šta je Frojd mislio sa Ego / Super-ego paradigmom: u svakom trenutku kao da u glavi imate dva glasa: jedan, superego, obično jači na početku dijete koji viče “ostavi tu krmenadlu, na dijeti si!” i drugi, ego, koji kaže: “ne slušaj tu super-ego budalu, već preliv, vruć hleb i čisto uživanje”
• Retko ko, čak i najbliži vas shvataju ozbiljno (valjda zbog broja pokušaja) tako da se i ne obaziru na izjave “neću tortu, na dijeti sam” i slično
• U Srbiji na vas obično gledaju kao na kvarišu zabave: “vidi kakva plećka / ražnjić / roštilj, a ti jedeš neke trave i salate”
• Svakodnevnica dijetu ne čini lakšom – silne pekare, Perperi i sendvičare teško da vam mogu pomoći u zdravoj ishrani

Kao informational freak radio sam propisni research na Google-tu, našao i probao Hakersku dijetu (check), razne druge zasnovane na “jedem samo jednu vrstu hrane a nikako i drugu” (check), nisam probao bazirane na krvnoj grupi pošto se surovo racionalni deo mene ne slaže sa teorijom … sve u svemu, svašta sam probao.

Rezulati su da sam sa svojih 180 cm visine dogurao do skoro 100 kg (99.1 kg na današnji dan) što je cifra koja me ozbiljno plaši.

E, kako je 1. jun PRVI u mesecu i PONEDELJAK, savršen je za početak nečeg novog, obećanja, cilja, projekta … recimo da ću u sledećih 26 40 nedelja iliti 6 9 meseci solidno smršati Sam period je strateški izabran: glavni praznici i slave su prošli, leto je pred nama (= vožnja bicikle), lepi dani … motivacije na pretek.

Da pored unutrašnje želje (koja zna malko da oslabi pored raznih slastica, slatkiša, mladog filea, šnicli na mađarski način, rozen torte, oblandi sa alvom, sladoleda, šunki, krem sira sa feferonima na toplom sendviču, gulaša, šnicli na luku…) povećam uloge, auditorijum i navijače, rešio sam da sve vas, draga čitalačka publiko, uključim u projekat – možda me bude tako sramota da prerano odustanem (kao mnogo puta do sada).

Da sada postavimo i propozicije iliti pravila igre:

Tekuća težina:	99 kg
Željena težina:	78 kg (imao sam je poslednji put… ne sećam se )
Utešna težina:	83 kg (za svaki slučaj, treba imati fallback cilj)
Period:	26 nedelja (6 meseci) 40 nedelja (9 meseci)
Način:	dijeta i vežbanje

Pažljivi čitalac će primetiti da nisam naveo koja dijeta; biće zdravorazumska – smanjiti količinu, povećati kvalitet i držati se toga Naime, sve ostale dijete koje su podrazumevale ili potpuno izbacivanje jedne vrste hrane (nemoguće: pre ili kasnije vam se užasno jede baš ta vrsta) ili strogo merenje i preračunavanje kalorija (nepraktično: probajte da u dužem vremenskom periodu stalno ovo radite, kako i kući, tako i u posetama) prosto nisu dobre – treba vam nešto što će najmanje poremetiti ritam, a opet dovesti do rezultata.

Da bih vizuelizovao celu priču, evo i prigodnog grafikona (doduše, znam da aproksimacija linijom nije najbolja na svetu za proces mršavljenja, ali da ne preterujem):

Vaš zadatak neće biti težak: možete da pratite, svraćate svakog ponedeljka na ovaj post, bodrite, dajete predloge šta i kako jesti… Ma sve što vam padne na pamet

(Kao informational freak – ovo već zvuči kao eho – onaj gornji grafikon je “živ” – kako unesem podatke u Google Spreadsheets, a to se osveži ovde )

08.06.2009 – 97.1 kg (očekivano: prve nedelje se gubi tečnost i slično; neće nastaviti ovim ritmom)
15.06.2009 – 96.4 kg (so far, so good)
22.06.2009 – 95.1 kg (kotrlja )
29.06.2009 – 94.6 kg Ovo je bila jedna vrlo teška / krizna nedelja. Nije bilo vožnje bicikle sa/na posao, loše vreme, tako da su me stare navike uzele pod svoje i opet sam krenuo uveče grickanje čega se dohvatim. Tek na kraju nedelje sam se opametio, i prestao sa tim. Uh.
06.07.2009 – 94.1 kg Nije bilo nedeljne (duge i zahtevne, vikend danom) vožnje bicikle, pa se to definitivno vidi na težini. Imam još malo lufta do projektovane, ali se ta razlika topi. Fokusirati se na fizičku aktivnost.
13.07.2009 – 93.5 kg Iako sam se trudio (recimo juče do Avale i nazad, 55km), opadanje težine je usporeno.
20.07.2009 – 92.8 kg Kako smo imali “restoran viked” (lepa poseta ) još sam dobro i prošao
27.07.2009 – 92.4 kg Vozio bajs (i to baš duga vožnja), pazio na hranu, ali nekako je slabo prošla ova nedelja – istrošio sam “prednost” koju sam stekao u početku. Moraću više da se potrudim …
03.08.2009 – 93.5 kg Ne da se nisam potrudio, nego sam uprskao tri nedelje truda Kada se osvrnem na proteklu nedelju, ispada da sam prekršio svako od tri pravila koje sam sebi postavio: nema jela posle 19h, jedi samo kada si gladan, bez gaziranih sokova. Dodajte na to vikend bez VVV (Velike Vikend Vožnje), roštiljada i klopa po Aranđelovcu i (relativno depresivni) rezultati su tu No, šta je tu je, lekcija naučena, idem u ispravljanje.
10.08.2009 – 92.8 kg Idemo dalje; pored toga što me prethodni vikend totalno upropastio mislim da postoji još jedan vrlo važan razlog zašto je sve sporije i teže: treći mesec; naime, sve moje ostale dijete su neslavno propale baš u trećem mesecu; da li na početku ili na kraju, nebitno. Tada valjda oslabi elan i lako se zaborave svi dogovori sa samim sobom. No, sada će biti drugačije (e da: crta se ne vidi jer se poklapa sa “utešnom” linijom)
17.08.2009 – 91.7 kg
24.08.2009 – 91.1 kg
31.08.2009 – 91.6 kg Jeste, jeste – nije bilo vožnje, a i bio je rođendan od sestričine (mlada topla prasetina mmmmm ) Živ čovek
07.09.2009 – 90.9 kg Pusta linearna funkcija, ima da me namuči samo tako da se vratim ispod utešne linije
14.09.2009 – 91.3 kg Ovo oscilovanje mora nekako da prestane, sve sam gori …
21.09.2009 – 91.0 kg
28.09.2009 – 90.6 kg – REBALANS GRAFIKONA
Surovi podaci (i vreme) su pokazali da su postavljeni ciljevi prosto nerealni. Kako nikako ne želim da odustanem, uradio sam ono što moram – rebalans plana mršavljenja (kada država može budžeta, što ja ne mogu plana ). Novi grafikon već vidite – ono što je bitno je da je ciljni datum gurnut mnogo dalje u budućnost – 1. mart 2010!

U svakom slučaju, današnje stanje po starom planu možete naći ovde a od sada idem po novom (slika na uobičajenom mestu).
05.10.2009 – 90.2 kg
12.10.2009 – 90.9 kg (bah, berba u Topoli )
19.10.2009 – 90.9 kg
26.10.2009 – 91.3 kg
02.11.2009 – 91.9 kg
09.11.2009 – 92.4 kg
16.11.2009 – 93.5 kg Treba li komentar?
23.11.2009 – 93.5 kg
30.11.2009 – 93.2 kg

No događaj od pre neki dan spada u “Verovali ili ne kategoriju”

Naime, iz istorijskih razloga, žiro račun (za fizička lica) mi je ostao u Nacionalnoj štedionici, sada Eurobank EFG. U jednom trenutku i kartica Nacionalne je postala nepotrebna, jer je račun na njoj bio netačan – prilikom akvizicije Nacionalne, došlo je do promene žiro računa.

U svakom slučaju, kako je priliv na tom računu vrlo, vrlo redak događaj, nisam se preterano interesovao za akcije po pitanju nove kartice i slično.

No, desilo se (mislim priliv) i odlučim da, bez kartice, samo sa ličnom kartom, odem do banke.

Rečeno-učinjeno: odem do ekspoziture sa đavoljom (biometrijskom) ličnom kartom, tamo me lepo prime, potvrde da je došlo do uplate, ja zamolim isplatu celokupne sume i:

• “Izvinite, ali ne može”
• Zašto?
• “Pa nemate našu karticu.”
  (ovde već počinje da se budi moj pravedni bes i otpor protiv glupavih pravila raznih institucija)
• A zašto mi je potrebna kartica?
• “Da bi proverili vaš potpis”
• Ovaj, gospođice, u ruci držite moju biometrijsku ličnu kartu sa uzorkom potpisa
• “Žalim, bez kartice ne može, treba mi vaš deponovan potpis”
• (1, 2, 3, 4, …. 10) Zovite mi vašeg nadređenog, molim Vas.

Krene još jednom cela tirada o tome kako postoji pravilo banke koje doduše ne može da mi da napismeno baš sada da izdavanje sredstava mora da prati upoređivanje potpisa.

Kako sam bio kratak sa vremenom (a i živcima), skoro odustanem, šefica se vrati na svoje radno mesto, a meni u poslednjem trenutku sine spasonosna misao (“ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se”):

• Izvinite, šta je potrebno za izdavanje nove kartice?
• “Lična karta”

U roku od 5 minuta sam imao novu, potpisanu karticu i uz ličnu kartu podigao novac

O birokratio i sebi si teška

(i datum je samo koincidencija – iako je objavljen 1. aprila, potpuno je istinit )

Malopre na starom postu dobih sledeći komentar i informaciju:

Poštovani korisnici,
obaveštavamo vas da PTT KDS u svoju ponudu uvodi novi servis – DIGITALNU TELEVIZIJU. Od 31.03.2009. godine u okviru digitalne televizije PTT KDS-a možete da pratite najkvalitetnije svetske kanale, kao što su: HBO, National Geographic Wild, Discovery Science, MTV Hits, Extreme Sports, Private Spice, kao i mnoge druge.
Sve informacije o ovom servisu (instalacija, vrste i cene paketa) možete saznati na telefonima …

Zaprepašćen, u neverici, okrenem info kanal, kad i tamo informacija i tamo još kaže:

možete saznati na info kanalu, našem sajtu http://www.kds.rs ili telefonima 011/3615-704; 011/3064-167 (radnim danima od 08:00 do 16:00)

Sačekam da se izvrti ceo krug informacija na info kanalu – ništa. Ok, nije problem, uključim računar i prošetam se do http://www.kds.rs (jedan od najnepreglednijih i najnefunkcionalnijih sajtova i pri tom korisnički neprijateljski nastrojen).

Imam šta i da vidim: na sajtu me upućuju na gornje telefone

Džaba tehnika i tehnologija, džaba 30 minuta vremena da se ukuca stranica na sajtu i svime učini dostupnim informacija o paketima, načinu nabavke, cenama … telefon bato, pa zovi kao pre 20 godina kada interneta nije ni bilo.

P.S. I opet su povećali cenu na 684,00 dinara (oni to zovu “usklađivanje” – sa čim li je usklađuju, da mi je znati)

P.P.S. Što se tiče komentara o “kvalitetu” sajta, mali primer:

• odete na http://www.kds.rs
• kliknete na Detaljnije o vesti i on vas odvede na http://www.kds.co.rs/usluge/Usluge-PayTV.asp
• znate li gde vodi klik na znak gore levo? Pa naravno, na http://www.kds.co.yu/ i to samo ako niste “zašli” u sajt, inače dobijete grešku

Sramota.

No, prošli vikend sam iskoristio da pogledam (po preporuci) dva dokumentarna filma iz Zeitgeist (“Duh vremena”) edicije (serije, pokreta):

Zeitgeist, the Movie (2007)

Film je iz tri dela:

1. The Greatest Story Ever Told (Najveća priča ikada ispričana) – koreni hrišćanstva
2. All The World’s a Stage (Ceo svet je pozornica) – kako su američke banke “okupirale” svet na početku 20. veka
3. Don’t Mind the Men Behind the Curtain (Ne primećuj čoveka iza zavese) – kako su gornja dva povezana sa svim većim ratovima vođenim u 20. i 21. veku

Zeitgeist: Addendum (2008)

“It is no measure of health to be well adjusted to a profoundly sick society” -J. Krishnamurti

(“Stepen prilagođenosti suštinski bolesnom društvu ne može biti mera zdravlja”)

Vrlo detaljna analiza o ekonomiji kakva je danas i šta sve iz takve ekonomije proističe (prvi put sam čuo izraz “Economic Hitman” – “Plaćenik ekonomije”).

Za oba filma: jednom rečju (dobro, u dve reči ): obavezno pogledajte.

Svaki od ovih filmova se može pogledati direktno na sajtu, slobodno skinuti (DivX format, preko Torrent protokola) ili naručiti kao DVD za 8.5$. Takođe postoje puni transkripti kao i reference na materijale korišćene u filmovima.

Čak iako se ne složite sa stvarima iznetim, čak iako ovo otpišete kao još jedna neuspela teorija zavere, barem će vas potaći na drugačiju vrstu razmišljanja, na preispitivanje stvari sa kojima svakodnevno živite i koje uzimate kao podrazumevane.

U svakom slučaju, biće to vrlo pametno iskorišćenih 4 (2 + 2) sata vašeg vremena.

Zvanični sajt: http://www.zeitgeistmovie.com/

Istorija, ili takvo iskustvo se ponavlja – skoro sam učestvovao u sličnoj situaciji kod Moosheme: drugi provajder, drugi sajt, drugi korisnik, isti problemi – nedostatak poštovanja klijenta, njegovih prava, nedostatak prave, profesionalne usluge; mogu se oni zvati SezamPro Hosting, ali ono Pro je itekako Problematično.

Razumljivo mi je da prodavci hardvera tretiraju kupce kao debile; generalno neznanje kupaca im pruža osnove za to; no, čovek bi očekivao da se u specijalizovanim oblastima (a hosting je još uvek nešto čime ne može baš svako da se bavi ili koristi) kvalitet usluge i informacije sa druge strane žice (od podrške) bude barem u ravni znanja korisnika (= mene) i da ponudi fer odnos … ako ni zbog čega drugoga, a ono zbog servisa koji je plaćen.

Osnovne pretpostavke su proste: hosting kompanija ima servis, koji korisnik plaća. Hosting kompanija se brine za svoj posao, a korisnik za svoje podatke / sajtove. Jasno mi je da razni ugovori i uslovi korišćenja imaju za cilj da zaštite posao hosting kompanije od “zlih” korisnika, ali mi nije jasno kako njima nije jasno da je i svakom korisniku bitno da u svakom trenutku vlada svojim vlasništvom – podacima i sajtovima.

U slučaju SezamHosting-a te pretpostavke baš i nisu ispunjene – ako zaključe (na osnovu parametara koje nisu uspeli da mi objasne ni posle tri maila) da određeni sajt ugrožava druge sajtove na istoj mašini, oni ga suspenduju – dobro, razumljivo, štite posao. Ali ne samo što ga suspenduju, no ni ne potrude se da obaveste vlasnika o tome, što je bezobrazno (a i stoji u ugovoru), sem ako ne računate ovakvu sliku, kakvu ne bih voleo da vidim ni kod neomiljenih osoba a kamoli prijatelja:

Idemo dalje: suspenzija je potpuna – ne samo da je vaš sajt nevidljiv, nego vam je ukinut i bilo kakav pristup administrativnom delu (cPanel): ne možete detektovati problem, ne možete ga ukloniti, ne možete doći do vaših podataka, ne možete ama baš ništa – šta SezamHosting očekuje od korisnika? Da telepatski reši problem?

Neću da pominjem (lažem, hoću ) tenis sa raznim zahtevima gde se obraćam Goranu, Vladimiru 1, Vladimiru 2 – tok informacija oko određenog tiketa u firmi treba da bude transparentan za korisnika; korisniku treba jasna informacija i baš me briga od koga ta informacija dolazi. Pogotovo je iritantno “učiniću vam to i to, ali da znate da ste po Ugovoru trebali da nas obavestite u drugi utorak prethodnog meseca …” – ili ćete odraditi posao, ćutke, ili ćete se striktno ponašati po Ugovoru, ali to važi za obe strane – nije usluga ako dobijem backup rođenih (dobro, Mušeminih ) podataka, jer inače nemam pristup istima jer je sve, ama baš sve suspendovano.

Napraviti profesionalni servis nije teško; osnovne premise su: tačna, pravovremena i korektna akcija prema korisniku (znam, radim u kompaniji koja opslužuje velike klijente); napraviti profesionalni servis je skupo (trebaju vam dobri kadrovi koje treba lepo platiti) i traje (ti kadrovi treba da nauče o vašoj firmi i poslu sve što ne znaju); isplativo je napraviti profesionalni servis – ne odmah, ne za mesec dana, već na duže staze, kada zadovoljni korisnici dovedu još korisnika, a onda oni dovedu svoje prijatelje ….

Napraviti neprofesionalni servis je lako i jevtino; a takvi su i rezultati – kratkotrajni. Tržište Srbije jeste možda malo i neuko, ali će vreme, ovakva iskustva i ponuda stranih hostinga (pa makar i ping do sajta bio 200 ms a ne 30 ms) prosejati ovakve kompanije; samo mi je strepnja dublja od nade da će se još mnogi opeći pre nego što se prosejavanje desi.

E da: sa SezamPro sam imao uvek dobra iskustva i sa njima sam od samih početaka (još od davnog Sezam Net-a). Mislim da je SezamPro itekako trebalo da poradi (i to debelo) na uvođenju standardnog kvaliteta u “Hosting” d.o.o; malo njih zna da je to posebna firma koju je SezamPro kupio; malo njih za to i mari – ovo je itekako mrlja i na SezamPro-u, jer, na kraju krajeva, nose i njegovo ime.

ubeležite 13. februar (petak) kao dan kada bi trebalo da se uključite u Evropski dan uštede energije. Akciju kod nas vodi Radio 202 (gospođa Ružica Zorkić Radičević) i predstavlja napor da sačuvamo energiju i životnu sredinu ili da osvesti što više ljudi o tom pitanju.

Originalni poziv sledi:

UČESTVUJTE
u kampanji
PAMETNO KORISTIM ENERGIJU

EVROPSKI DAN UŠTEDE ENERGIJE
13. februar 2009.

Kampanju je pokrenuo RAI/Radio 2, po preporuci Evropske radiodifuzne unije (EBU), još 2005. pod sloganom “M’Illumino di meno”(“Palim se manje”, it.)

Radio Beograd, nosilac projekta je Beograd 202, po prvi put uključuje celu Srbiju u ovaj projekat. Projekat PAMETNO KORISTIM ENERGIJU ima za cilj da probudi s(a)vest gradjana Srbije i uključi ih u medjunarodnu mobilizaciju u racionalnoj potrošnji energije.

Pozivamo SVE naše slušaoce da 13. februara, bar na kratko, isključe svetla i električne uredjaje u kućama i na radnim mestima. Petominutni režim “energetske tišine” ima za cilj da probudi svest i savest najšire populacije o energetskoj efikasnosti na jedan dan, i time, dugoročno posmatrano, i opšti pogled na energiju. Tako će 13. februar postati Dan jedinstvenog apela za racionalnu potrošnju energije. Apela upućenog svima u Srbiji, a pre svega, slušaocima Radio Beograda.

Kampanju su do sada podržali: britansko Ministarstvo spoljnih poslova, grad Pariz (Ajfelov toranj), Evropski parlament u Briselu i Strazburu, gotovo svi gradovi u Italiji ali i Atina, Dablin, Edinburg, Sofija, Beč…

U Srbiji, kampanja se organizuje u celini, na dobrovoljnoj, volonterskoj osnovi. Do sad su je pomogli: Agencija za energetsku efikasnost Republike Srbije koja je projektu pružila institucionalnu i stručnu podršku – i obezbedila prigodne poklone za slušaoce koji se istaknu svojim komentarima i sugestijama. I Rambo Amadeus.

POZVANI STE I VI – UKLJUČITE SE:

1. ISKLJUČITE 13.FEBRUARA, bar na kratko, što više električnih uredjaja
2. Pošaljite ovaj mail svim svojim prijateljima, neprijateljima, poznanicima,saradnicima…BAŠ SVIMA
3. Pošaljite mail podrške na pametnokoristim.energiju@gmail.com

RADIO REOGRAD
BEOGRAD 202

No, silom prilika (dva puta sam u kratkom roku bio bolestan) sam se našao u situaciji da ne mogu da čitam (visoka temperatura), proveravam mail ili kuckam po laptopu, pa je kao opcija za ubijanje viška vremena ipak ostao TV.

I da vidiš čuda – u 3-4 dana sam navikao (ili bolje reći: navukao) na daljinski i beskonačno vrtenje kanala. Samo hipnotičko menjanje velikog broja kanala, bez namere da nešto zaista i odgledam, oduzimalo je po 1 – 2h (na svu sreću, bez sapunica). Čak ni beskonačne samo-reklame serija na Fox Life ili Fox Crime kanalu mi nisu izazivale užasnu netrpeljivost, već otupelu ravnodušnost “proći će, pa će ta i ta serija” – postala mi je jasnija ljudska opsesija tom magičnom kutijom.

Na svu sreću, po ozdravljenju i vraćanju u normalne tokove, ta potreba se izgubila i vratio sam se radiju, kao pravom mediju za moj karakter i ličnost.

Ostao je samo strah da se ova ovisnost o kutiji koja besomučno i bezobzirno jede vreme ne vrati i mnogo bolje razumevanje svih onih kojima je magična kutija u časovima dokolice najbolji drug

Srećna vam Nova 2009. godina!

Zdravlja, ljubavi i sreće – sve ostalo je manje važno

Rečeno/učinjeno: nabavio sveže uverenje o državljanstvu, izvod iz matične knjige rođenih, i 4 uplatnice (sve detalje o uplatnicama imate na sledećim stranicama MUP sajta: lična karta i pasoš – sa posebnim osvrtom na poziv na broj, koji treba da odgovara opštini na kojoj ste prijavljeni).

Poučen horor pričama koje vladaju o uslovima u SUP-u Novi Beograd (“ustaneš u 4h; odeš u MUP da te stave na spisak za spisak; u 8h ti dodele broj i vreme kada treba da dođeš; dođeš u to vreme i onda čekaš 100 godina i svađaš se što sa šalterskim radnicima što sa ljudima u redu sve dok to ne obaviš”), rešim da ipak posle posla svratim do SUP-a Novi Beograd i proverim sve detalje pre nego li krenem u epopeju.

Tamo na oglasnoj tabli lepo piše – “pored ove lokacije koja ima dva mesta za prijem zahteva za pasoše / lične karte, radi i lokacija na Bežaniji, Ljubinke Bobić 14, sa jednim mestom za prijem podataka”. Kako znam naš narod (“što je sigurno, sigurno; ovo je glavni SUP, da ja ne rizikujem”) sutradan poranim na Bežaniju i imam šta i da vidim: samo dvoje ispred mene Ni na posao neću zakasniti … ali za malo.

Naime, kao što ste već verovatno čitali kod Alecka ili Urketa, ovo nije najbrža operacija na svetu; procesiranje po zahevu se kreće od 15ak (samo pasoš ili samo lična karta) pa sve do 35 – 45 minuta za oba dokumenta (!) – ni ne želim da računam koliko će vremena biti potrebno na tri mesta za sve novobeograđane za izdavanje ovih isprava.

I nije kriva administracija – bezobrazno sam “špijunirao” tetu koja je obrađivala papire koje sam doneo – ona je unosila podatke brzinom kojoj su joj dve aplikacije (jedna desktop, jedna web) dozvoljavale.

A te aplikacije – to je horor nad hororima – retko gde sam video tako spore i neefikasne aplikacije; kao da nisu prošle ni osnovni proces testiranja.

Razlika između “programera” i programera je što prvi odradi pozitivnu granu (“probao sam na mom računaru jednom i radi”) i misli da je sve time pokriveno; dok drugi napiše aplikaciju, testira je pod svim mogućim i nemogućim uslovima, onda ode na teren, i to tamo gde su uslovi najteži (najstariji računar, skener i dial-up ili ADSL 256 veza) i ponovo testira i probava i meri koliko je potrebno; ove cikluse ponavlja sve dok vremena u najgorim uslovima nisu prihvatljiva; 35 minuta po zahtevu se ni po kakvom kriterijumu ne može nazvati “prihvatljivim”.

Ni jedna aplikacija (bilo web bilo desktop) ne sme dozvoliti da je sporija od operatera; kod ovih aplikacija, gospođa je uspevala da SVE uradi brže od aplikacije – unos podataka, izbor sledeće stavke, unos lozinke.

Ako pišete programe za druge – testirajte ih, i to ozbiljno. Ne u uslovima “imam ADSL 1,5 Mb i 1650 x 1080 ekran” već u uslovima koje očekujete kod korisnika – dial up, i 800 x 600 ekran. Ako pišete program za vrlo važan zadatak i ustanovu i/ili veliki broj korisnika (a MUP i pasoši i lične karte građana po svim kriterijumima spadaju u vrlo važno) testirajte još više ili, ako ne znate kako testirati, nađite nekog ko zna – svi sati uloženi u razvoj aplikacije, sve moguće tehnike i tehnologije primenjene, padaju u vodu ako je krajnji korisnik nezadovoljan, frustriran ili, na kraju krajeva, ne može da uradi posao u datom vremenu – i to je isključiva greška nas programera.

Zato, ako ste programer, i bude vas nervirala sporost i čekanje u redu za pasoš/ličnu kartu – setite se da je tome kriv neko iz naše branše a ne MUP (mada, ruku na srce, živo me zanima kako su izabrali firmu koja je izradila ove programe).

Na kraju, za mene je vrlo prijatno iznenađenje da je MUP ponudio potpuno besplatno:

• aplikaciju za čitanje podataka sa lične karte (sa čipom) – ЧЕЛИК (Читач Електронске ЛИчне Карте)
• API koji se može iskoristiti ako vaša aplikacija ima potrebe za čitanjem ovih podataka

Čisto da paranoicima olakša sve te priče oko praćenja i ugrađivanja čipa maltene u desnu ruku (mada je meni novčanik daleko od ruke )

Pročitajte i:

• Bebika: Novi pasoš, agonija koja traje
• Aleck: Novi pasoš
• Urke: Operacija: biometrijski pasoš – akomplišed!

Znam da je i ta stara Republika bila postavljena na krivim i pogrešnim postavkama, na balansu između kapitalističkog zapada i komunističkog istoka i na kreditima koje je taj zapad sipao, dok je za to bilo potrebe.

Znam da je Tito pre svega bio veliki vlastodržac i monarh u (apsurdno) socijalističkoj republici koja je trebala da predstavlja najbolje društveno uređenje.

Znam da je ovaj naopaki i loš kapitalizam, i pored silnih padova, nepravdi i finansijskih kriza jedini društveni sistem koji još uvek radi i ne pretvara se u svoju suprotnost.

Sve to znam, ali me to ne sprečava da osećam nostalgiju za zemljom mog detinjstva i mladosti, kada je hrvatsko primorje, najlepše na Jadranu, bilo naše, kada sam tamo išao vozom, busom, i provodio fenomenalno vreme. Za zemljom u kojoj su Makedonci bili najtopliji, Bosanci najdruželjubiviji, Slovenci najradniji, a Srbi i Hrvati tu negde. Za zemljom koja je bila lepa, velika, imala i planine i mora, od Triglava do Đevđelije.

Danas je, još koji sat, Dan Republike Zemlje Koje Nema.

Drugovi Jugosloveni, srećan nam Dan Republike

U kupovinu obično polazim od sajtova PC Berza i IT Svet, ali, zahvaljujući poslovičnoj neažurnosti i neposlovnosti (“gde da priznam da nešto nemam, otići će kod Mike, napisaću da imam, pa ako baš neko traži, probaću da ga izmuvam ‘za sutra’”), to je samo polazna tačka – na kraju se svodi na beskonačno okretanje telefona, nadajući se da ću negde ipak naći to što mi treba.

Kada sam sređivao dobijene papire, slučajno sam uradio ono što obično ne radim (a što me koštalo već ranije) – pročitao sam garancije koje idu uz uređaje … i ostao zapanjen

U trenutku nisam ukapirao da li je to garancija meni, kupcu da će lepo plaćen uređaj biti popravljen ako se ne-daj-bože pokvari, ili ja njima (prodavcima) garantujem da maltene nema šanse da ih uznemiravam.

Posebno su me iznervirale sledeće stavke:

Pri eventualnoj reklamaciji potrebno je dostaviti kompletan uređaj, ambalažu i prateće dodatke kao i opis kvara. Primanjem ovog garantnog lista, smatra se da je kupac upoznat i saglasan sa svime što u njemu piše.

Ili:

Kupac je dužan da sačuva originalnu ambalažu i da je obavezno koristi pri svakom internom ili eksternom transportu.

Na stranu što ne znam šta je to “interni transport” (valjda kada prenosim kućište iz sobe u sobu ) da li likovi koji pišu ovakve garancije uopšte koriste parče tela zvano mozak? Da li svi oni očekuju da kupim jedno 10 kvadrata stana više, da bih sačuvao sve moguće kutije i sve moguće ambalaže u koji oni zdušno trpaju proizvode?

Ono što me još više zanima, kakva su moja/naša prava? Da li mogu da se “pobunim” protiv ovoga? Odgovor tipa: “kupi u drugoj radnji” ne štima, jer je blic proba (“dajte mi molim Vas vašu standardnu garanciju” a bez da sam išta hteo da kupim) pored zbunjenih faca prodavaca pokazala da su tekstovi maltene identični.

U normalnim zemljama dovoljno je da predmet u pitanju solidno upakujete, dok kod nas – “čuvaj majstore”. Sve u svemu, još jedan od apsurda srpske kupovine.

(o Društu za zaštitu potrošača neću ni trošiti reči – nemaju čak ni sajt).

Naime, Srbija je krenula u reformu visokog školstva po Bolonjskoj deklaraciji; da ne davim publiku sa svim detaljima, sada su:

• svi ispiti bodovani
• student mora da skupi određen broj poena za prelazak u sledeću godinu
• maksimalni broj poena za godinu je 60

E sad, tek se počelo sa celim procesom, pa je i letvica malo niža; za upis sledeće godine je potrebno da ispolažete ispite sa minimumom od 42 poena (što smatram sasvim korektnim), zatim 2008/09. godine 48 poena i za studente u školskoj 2009/10. godini 54, da bi se tek 2010/11 dostiglo svih 60 poena.

No, to nije kraj; pored samog upisa, većina studenta je vrlo zainteresovana (potpuno razumljivo) da bude na budžetu, tj. da ne plaća (visoke) školarine; i to ne po bilo kojim kriterijumima no traže da:

• svi koji imaju 42 boda i upišu sledeću godinu budu na budžetu
• bezuslovni upis završnih godina studija za sve studente Univerziteta u Beogradu, upisane zaključno sa generacijom 2005/2006. godine
• traže i ukidanje naplaćivanja prenetih bodova iz prethodne godine studija
• zahtevaju i smanjenje školarine na fakultetima

Gospodo studenti, a da nije malo mnogo? A šta ćete vi da date? Kako je neko lepo rekao “budžetski studenti su zaposleni na fakultetu, sa obavezom da daju ispite”.

Gospodo studenti, mislim da je krajnje vreme da shvatite da je studiranje na budžetu ove zemlje (i bilo koje druge, kada smo već kod toga) privilegija i da za nju itekako treba da se borite i izborite. Od vas zavisi koliko ste vremena i truda spremni da uložite u to; ja računam barem onoliko koliko je potrebno da preskočite (trenutnu) granicu od 20% (amadman Jagode Jorge) ili koja već da je postavljena. Sad, da li su razlozi za baš 20% najbolji na svetu, to ne znam; opet, znam sigurno da budžet nije neizmeran izvor prihoda i da ga ne može trošiti kako ko misli da treba.

Da se ja pitam, uveo bih prosto, najprostije rangiranje (broj_poena*10 + prosek) i 20% tih ljudi (bez obzira da li su samofinansirajući ili već na budžetu) nagradio time što bi im ova država platila školovanje i beneficije. Sreća te se ne pitam ali je princip zdrave konkurencije i borbe nešto sa čim se budući akademski građanin treba sresti sad i odmah, a ne kada počne da radi.

Žalimo se da su diplome i akademski status odavno pretvoreni u svoju negativnost i da u ovom društvu ne znače mnogo; možda je konačno došlo vreme da zaista najbolji završavaju fakultete i vrate dostojanstvo tamo gde i pripada – na fakultete.

(I da, znam da se ispiti i dalje plaćaju, da deca profesora i dalje hladno trče kroz ispite i godine, da su profesori nekompententni, inertni i nepripremljeni; no, to su posebne teme i posebni problemi i ne mogu se koristiti kao izgovor za nespremnost da se ozbiljno zapne, uči i polaže).

Sada čak i dušebrižnici (pogledaj komentare) mogu da odahnu i da prihvate da taj dokument ipak nije bio bezazleni spisak tehničkih zahteva i da takve stvari treba sprečiti.

Posao nije gotov – predlog nove verzije dokumenta će biti stavljen na javnu raspravu čim se usvoji novi Zakon o zaštiti podataka o ličnosti – ako možete, učestvujte u njoj.

Idemo dalje.

(Citat “ukraden” sa http://www.internodium.org/node/2969)

U skromnom dokumentu od samo 4 strane, bezazleno nazvanim “Tehnički uslovi za podsisteme, uređaje, opremu i instalacije internet mreže” (PDF) nalaze se stvari kao:

Pružalac Internet usluga je dužan da, u okviru svog tehničkog sistema, obezbedi hardver i softver za monitoring saobraćaja između proizvoljnog pretplatnika, preko pružaoca Internet usluga, prema trećem Internet provajderu.

Hardver i softver, koji obezbeđuje pružalac Internet usluga, treba da omoguće:

a) pasivni monitoring Internet aktivnosti u realnom vremenu;
b) prikupljanje i analizu statistike Internet aktivnosti;
v) presretanje elektronske pošte, pridruženih sadržaja (attachment) i obradu Web mail-a;
g) presretanje IP telefonskog saobraćaja, faksimila i IP video saobraćaja;
d) presretanje IM (instant messenger) saobraćaja;
đ) presretanje saobraćaja na peer-to-peer mrežama.

Hardver i softver treba da omoguće rekonstrukciju presretnutog saobraćaj do nivoa aplikacije i filtriranje po:

a) korisničkom imenu ili korisničkom telefonskom broju;
b) adresi elektronske pošte;
v) IP adresi (ili opsegu);
g) MAC adresi;
d) IM (instant messenger) identifikaciji.

Obratite pažnju na između proizvoljnog pretplatnika deo; ne onog kod koga je sud to zahtevao, već bilo kog!

Ustav? Zakon? Pravda?

Možda kada od “nezavisnih” agencija napravimo nezavisne agencije i kada sudstvo i policija krenu da rade svoj posao i kada političari, pored silne želje i potrebe da zadovolje užu, širu i najširu porodicu počnu da razmišljaju o “beznačajnim” stvarima kao što je dobrobit upravo onih koji su ih na ta mesta i doveli.

I dalje mislite da je najvažnija vest hvatanje Karadžića? Razmislite još jednom. To je jedan čovek, a ovde se stavlja Balkanski špijun nad svima nama.

Ako znate bilo kog u javnim medijima, potrudite se da od ovoga naprave pravu, veliku vest. Ako imate bilo kakvog načina da širite vesti dalje (blog, lista, forumi) uradite to. Sad. Vaš elektronski život je vaš a ne RATEL-ov.

Obavezno pogledajte i:

• RATEL i BIA protiv Interneta u Srbiji!!
• Srbija – država Velikog E-Brata

DANILO JOVANOV

• Rođen 17. juna 1979. godine u Kraljevu.
• Sa 14 godina najmlađi licencirani košarkaš u prvoj A-ligi bivše Jugoslavije.
• Igra u kadetskim, juniorskim i seniorskim selekcijama.
• Kapiten tima (KK Mašinac) 6 osvojenih medalja. Pozivan iz klubova Zvezda, Partizan, Vojvodina, VMP Železnik, Budućnost iz Podgorice i drugih klubova iz Evrope, ali zbog 7-godišnjeg ugovora sa klubom, iz pravnih razloga, ne odlazi.
• Sa 16 godina na Yu All Star, Danilo je svrstsan u 10 najboljih mladih igrača u zemlji. Sledi poziv da se školuje u Americi, na koledžu države Ohajo.
• Sa 19 godina profesionalni košarkaš, sledi poziv da nastupa na širem spsiku u mladoj reprezentaciji bivše Jugoslavije (generacija Marko Jarić, Vladimir Radmanović, Igor Rakočević, Ratko Varda).
• 30. novembra 1998. godine, Danilo doživljava težak saobraćajni udes i zadobija povrede prelom vratnog dela kičme i 6-og vratnog pršljena (jedna od najtežih povreda).
• Posle 8 meseci, Danilo prvi put uspeva da ustane.

Lekari mi nisu ulivali mnogo nade i kazali su mi da ću ostati nepokretan ceo život. U tom trenutku sam doživeo najjači udarac u svom životu. Ali koliko je on bio jak, toliko sam i ja bio odlučniji da nastavim sa normalnim životom koliko je to moguće. Iz postelje sam prvi put ustao tj.uspeo da sednem u invalidska kolica posle 8 meseci, jer mi se svih 8 meseci nijednom nije skinula temperatura ispod 38,5 (kretala se od 38,5 pa sve do 41, 8 stepeni neprestano).

Danilo uspeva da osvoji II mesto na državnom prvenstvu u plivanju za invalide paraplegičare (iako ima mnogo težu povredu od nih).

Danilo osvaja I mesto na reliju u konkurenciji paraplegičara do 2500 kubika.

Danilo završava obuku za ronioca sa jednom zvezdicom.

Danilo ima volje i snage za život, za nova dostignuća i postignuća, ideje šta i kako dalje. Nema podršku od države ni za osnovne stvari.

Zato,

APEL

Sve koji su u mogućnosti i žele da pomognu Danila Jovanova molim da uplate sredstva na žiro račun:

ALCO BANKA A.D. BEOGRAD
Filijala Kraljevo 4100
Jovanov Danilo
115-4100100258047-95

(a znam da možete i da želite – i najmanji iznos je mnogo važan)

Još ste tu? Dosta čitanja maila, no trk po pošte / poslovne banke / elektronskog bankarstva.

I ne samo uplata i gotovo; proširite reč: mailom, SMS-om, člankom na vašem blogu, slanjem linka, bilo kako. Iščupajte se iz ravnodušnosti i ja-sam-mnogo-zauzet-da-se-bavim-time; uradite dobro delo i time ćete učiniti da se barem dve osobe osete odlično: vi i osoba kojoj ste učinili dobro.

I na kraju, obavezno obiđite artmistakes.com – ona je kriva za akciju, ima puno više detalja a i bolje piše

Biografija Danila Jovanova

Dacino pismo

Naravno, procenat razočarenja je onda veći, pošto, hm, dobar deo baš i ne ispuni očekivanja.

Primer iz života: umetnica ili “umetnica”, gospođa Tamara Miodragović.

Maji se već neko vreme sviđaju njene slike i jednom prilikom smo odlučili da uzmemo tri printa (kopije).

Nešto što je trebalo da bude prijatan i lep događaj, pretvorilo se u noćnu moru telefoniranja, preganjanja i razočarenja:

• Scena 1: dogovorena cena i uslovi za tri printa; dogovorena cena isplaćena.
• Scena 2: sva tri printa isporučena radionici za ramljenje kao GOTOVA i PLAĆENA
• Scena 3: Tamara zove i predlaže da uradi doradu (način da printovi ne budu baš čiste kopije originala) najveće slike
• Scena 4: Tamara uzima sliku na doradu
• Scena 5: počinje beskonačno zvanje i pokušavanje da se dođe do te dorađene slike
• Scena 6: posle nekoliko meseci (bez preterivanja) Tamara se konačno javlja i traži da DOPLATIMO 150€ za printove; kada smo joj razložno objasnili da smo te printove platili i da su već bili isporučeni radionici kao gotovi, brzo menja priču i traži da DOPLATIMO doradu najveće slike; cena je, pogađate 150€

Umesto fer odnosa (mi njoj dogovorenu cenu, ona nama dogovorene printove) završilo se tako da smo od 3 printa dobili 2 a najveći (i najvažniji) je ostao kod nje, jer nismo hteli da platimo ucenu “daj još para, ovo mi nije dosta”.

Zato, ako se ne daj Bože, odlučite na sličnu epopeju sa gospođom Miodragović (nemojte, ima toliko drugih dobrih umetnika koji poštuju dogovore), nekoliko saveta:

• Vrlo pažljivo dogovorite sve detalje; kakva slika/print, na kakvoj podlozi, da li ima dorade ili ne i da li je dorada uključena u cenu.
• Vrlo pažljivo dogovarajte cenu i naterajte gospođu Tamaru da ponovi i obim radova i cenu – inače vrlo razgovorljiva, gospođa Tamara se obično “smete” kada dođe do priče o novcu. Mislio sam da je to prosto jer ju je sramota; u stvari, to je čist alibi za kasnije “ne, nismo se tako dogovorili, dorada je još 150€ po slici i ako nećete, slika ostaje kod mene!” (što se za najveću i najvažniju sliku i desilo).
• Nikada joj nemojte platiti više od 50% iznosa sve dok slike nisu u vašim rukama i dok ne budete sigurni da ste dobili šta ste dogovorili; u protivnom će gospođa Tamara potpuno izgubiti interesovanje za vas ili vaše dorade, i javiće vam se kada joj zatreba laka zarada (dorada od 150€ na printu od 150€).

Znam da ni galerija u centru, formalno obrazovanje, ni tekuće zanimanje ne garantuju dobrog čoveka; znam da ću se verovatno opet slično opeći, jer paranoja “svi su loši i svi hoće da me iskoriste” prosto nisam ja.

No, evo barem ovog teksta koji će vas na konkretni primer/osobu upozoriti.

Tamara Miodragović (možda) jeste dobar umetnik, ali je definitivno loša osoba.

Naime, danas sam primio račun za februar (postpaid, i vezan na Prenesi 250 tarifu zbog kupovine telefona) i obaveštenje; u prvom trenutku, prijatno iznenađenje:

Kao korisniku PRENESI 250 paketa, sada Vam na raspolaganju stoji 325 minuta razgovora i 325 SMS poruka, što je za 75 više nego do sada. Cena minuta i SMS poruka u Vašem paketu ostaje ista, kao i Vaše mesečno održavanje.

Lepo, nema šta; taman je počeo onaj topli osećaj u stomaku “ima nade; i ovde ću konačno za svoj novac dobijati sve bolju i bolju uslugu, kao i u normalnim zemljama” kada mi je jedan detalj u priloženoj tabeli privukao pažnju:

i naravno, ušuškana na samom dnu računa, “sitna” izmena tarifnog paketa:

Sitna izmena? Ne baš; mala analiza uz pomoć Vašeg Telefona pokazuje da korisnici mog profila (puno poziva relativno kratkog trajanja) dobijaju praktično duplo ili više skuplji paket:

• svaki poziv troši jedan besplatan minut; pre toga je 2 – 3 kratka poziva stajalo u minut
• pošto potrošite besplatne minute, svaki poziv će vas koštati najmanje 9.2 dinara (2.9 uspostavljanje + 4.9 minut + PDV)

Konkurencija? Borba za svaku mušteriju? Povlastice za korisnike? Nije nego; no, kako zagrabiti što više bez da se pruži dobra i kvalitetna usluga. Znam ja šta je kapitalizam, profit, tržište; tako mora, to je jedino radeći sistem. Ono što bi mogli da izbegnu je podsmevanje:

Čekam dan kada će se izglasati zakon da operateri moraju da omoguće promenu operatera bez promene broja; možda će ih tako nešto konačno opametiti i naterati da pružaju kvalitet za pare a ne samo šarene papiriće.

Na kraju, nemam ništa (efikasno ) protiv Telenora; prosto sam njihov korisnik, pa je sve ovo iz prve ruke; to ne znači da je taborima MT:S-a ili VIP-a bolje

Iako od Aranđelovca ne treba puno očekivati, čak i ovde se nešto kreće; doduše, u sferi televizije a ne politike. Od skora je aranđelovačka Ar-Tel kablovska televizija kupljena od strane Kopernikus sistema; rezultat: gomila novih kanala se pojavila (Fox Crime i Fox Life recimo), a stari su dobili u kvalitetu.

Sa druge strane, u Beogradu, moj kablovski provajder je već dugo (na žalost) PTT KDS – još jedan društveno/državni mastodont kojeg izgleda izdržavamo svi mi a ne kvalitet usluge koji nam pružaju (ja izgleda imam problem ili dva sa ovakvom vrstom organizacija, šta li).

Ne znam odakle pre da počnem: od sajta, koji izgleda kao delo petaka (ako sam uvredio nekog iz 5. razreda osnovne škole, izvinjavam se – verovatno ima petaka koji bi to bolje uradili), do (ne)korisnosti informacija (vrlo često ni spisak kanala nije tačan) pa sve hvalospeva na samom sajtu:

Ovoliko superlativa u tako malom tekstu – “najstariji kablovsko-distributivni sistem”, “15 godina”, “vrhunski kvalitet”, “savremena tehnička rešenja” – zaista zvuči vrlo moćno.

No, sačekajte, tu nije kraj, pogledajte pod Usluge:

Sem što smo svi sada lepo naučili kakva je razlika između dvosmerne i jednosmerne komunikacije šta mislite šta je sa ovog spiska važeće? Da pomognem, od “velikog broja raznovrsnih servisa”, ako ukinete brzi Internet, spisak se svodi na 0 (nula), ili maštanje u dubinama PTT birokratije.

Dalje, hajde da malo prekopamo po “vestima”:

16.05.2007 – (o sreće) – dobijamo novi kanal:

Zatim, 20. avgusta 2007. sledi povećanje pretplate:

Valjda je taj jedan kanal doneo toliko posla da je povećanje od 14% bilo neminovno, pošto od maja 2007-e niti je dodata neka nova usluga ni neki novi kanal.

Poređenje sa konkurencijom prosto izgleda smešno: SBB uvodi plaćene pakete u digitalnom formatu, dok KDS ide okolo i deli letke za uvođenje usluge tele-nadzora?

Sada onaj plazeći poštar sa glavne stranice KDS sajta itekako ima smisla – plazi se on nama, i to uspešno.

I da, da ne zaboravim: naravno da sam pisao na jednu jedinu bezličnu e-mail adresu na sajtu tražeći bilo kakve informacije o budućnosti ove nesrećne kablovske televizije. Pogađajte da li je iko odgovorio? U stvari, jeste, dobio sam automatizovan odgovor:

**********************************************
**      THIS IS A WARNING MESSAGE ONLY      **
**  YOU DO NOT NEED TO RESEND YOUR MESSAGE  **
**********************************************

  ----- Transcript of session follows -----
<info-kds@jp.ptt.yu>... Deferred: Connection timed out with krozpix.ptt.yu.
Warning: message still undelivered after 1 hour
Will keep trying until message is 1 day old

Treba li dodati još nešto na temu profesionalnosti “najstarijeg” “vrhunskog” KDS sistema koji radi u okviru “još boljeg” PTT davalaca usluga? Da jedna jedina e-mail adresa ne radi?

Ne da treba privatizovati sve ove dinosauruse (ma šta gospođa ili gospođica ministrarka Aleksandra Smiljanić mislila o tome), već ih treba privatizovati u roku od odmah. Daleko od toga da je kapitalizam dobar sistem; nepravedan je i bolan za većinu ljudi uključenih, ali ima ono što svim našim državnim sistemima nedostaje od samog starta: pokretač za napred (profit) i korektivne mehanizme koji ne dozvoljavaju da nas korisnike baš stalno maltretiraju (konkurencija).

(ako žalopojki nije bilo dosta imate i ceo forum posvećen KDS problematici: http://kablovskiforum.7.forumer.com/viewforum.php?f=8)

Ali zbog onog malog, majušnog procenta mojih čitalaca koji to nisu videli/uradili iz milion čudnih razloga, ovaj članak je podsećanje.

Možda vas glas ne promeni ništa; možda to ostane samo još-jedna-od-mnogih peticija na nepreglednoj Mreži; ali ta sitna šansa, ta mala verovatnoća da će baš vaš glas, baš ova peticija pokrenuti nešto i od nečijih 20% načiniti nekom mnogo važnijih i bitnijih 100% (zdravlja, stana, knjiga, odeće, malo iskrica u očima za novu godinu), potpišite – i ne, ne mora da ste iz Novog Sada – dovoljno je da razumete i podržavate.

Ta malecna nada je vredna vašeg vremena.

To spoljno, vidljivo nasilje se može i sprečiti; policija (kako tako) radi svoj posao, sudstvo (vrlo sporo i neefikasno) donosi presude i puni zatvore.

No, postoji ono ružno, duboko skriveno nasilje, nasilje koje se sprovodi iza zatvorenih vrata, u porodicama svih ekonomskih, socijalnih i obrazovnih slojeva, nasilje nad fizički slabijima, nad decom i ženama – modrice ispod odeće, tamne naočare i stid i skrivanje pogleda.

Naša sredina, naša Srbija, na to nije imuna. Samo se zahvaljujući uvreženim patrijahalnim običajima o tome do sada ćutalo, to je bila sramota zbog koje se, apsurdno, žrtve trebale stideti umesto siledžija, najčešće muškaraca u tim porodicama.

Današnji dan, 25. novembar, je proglašen danom borbe protiv nasilja nad ženama; današnji dan ne znači da se samo danas treba osvrnuti na one kojima treba naša pomoć, na one koji žive u strahu i kojima su osnovna ljudska prava na rad, razvoj, jednakost uskraćena od zlih i ograničenih ljudi.

Pomoć postoji. Sigurne kuće i ljudi koji rade u njima su pravi način; za savet, za privremeno utočište, za trajno rešenje problema.

Jedna od aktivnih sigurnih kuća u Srbiji je Sigurna kuća u Novom Sadu, projekat Centra za socijalni rad grada Novog Sada. Na stranicama sajta možete naći vrlo korisne informacije, od definicije samih termina, do ispovesti žrtava nasilja.

Preko 400 savetovanja telefonom (broj je 021/646-57-46), direktan rad sa skoro stotinu osoba (Savetovalište protiv nasilja u porodici funkcioniše utorkom i četvrtkom u okviru Centra za socijalni rad, ulica Zmaj Ognjena Vuka 13, Novi Sad, a broj telefona Savetovališta je 021/421-166 lok. 606), 72 osobe (36 žena i 36-oro dece) su našle utočište samo ove, 2007-e godine.

Tu je i Internet savetovalište gde stručni tim pruža sve informacije, kako registrovanim tako i anonimnim članovima.

Proširite reč – o ugroženima, o Sigurnim kućama, o tome da nasilje može prestati. Proširite reč – na blogovima, na sajtovima, među prijateljima i poznanicima; pomognite onima koji su ugroženi, bacite im nade da tako ne mora biti, da se mogu izboriti za svoje parče slobode i ravnopravnosti. Ne dozvolite da zastareli načini i običaji pobede; uradite nešto danas, sutra, svakoga dana kada vam se pruži prilika zbog njih i zbog vas. Vaše malo truda nekom može mnogo značiti.

Dvadeset peti novembar – svakog dana.

• Sigurna kuća u Novom Sadu
• Sigurna kuća Kragujevac
• Savetovalište protiv nasilja
• Wikipedija – Međunarodni dan za borbu protiv nasilja nad ženama
• Ujedinjene nacije – Rezolucija 48/104

Grad, ali i cela zemlja ponovo su izgubili Velikog čoveka. Pametnog, obrazovanog i kulturnog. Čoveka sa vizijom za svoj grad i velikom željom da to i ostvari. Ja sam samo jedan od svedoka da je u tome i uspevao. Gubitak je veliki. Najiskrenije žaljenje.

Novina kao što su Press i Kurir bilo je i biće; prosto jer je publika tu, traži jevtinu i kratkotrajnu zabavu. No, nekako sam smatrao da čak i takve novine imaju minimum profesionalnog dostojanstva, odnosno crtu ispod koje nisu spremi da padnu. Pogrešio sam, barem za Kurir.

Neko/neka potpisan kao I. Đukić je objavio tekst o Mirjani Karanović, jednoj od naših najvećih glumica; tekst koji je (da oproste čitaoci ovog bloga) gadan, zlonameran, nacionalistički i pre svega glup. Čak i sveopravdavajući izraz “pa mora i taj/ta I. Đukić ‘leba da jede” ovde ne stoji – sigurno postoji nekakav drugi posao, koji bi dao isto para kao i posao u takvoj novini kao što je Kurir; uz to, taj drugi posao sigurno ne zahteva spuštanje ispod svih civilizacijskih minimuma i blaćenje osobe samo zato što je poznata i što će šlajfna od 1/8 strane doneti kratkotrajnu “slavu” nazovi piscu.

Shvatam potrebu tržišta za žutom i žućom štampom; shvatam neophodnost postojanja novina koju ovu potrebu hrane; ne shvatam da ne postoji državna, društvena (socijalna) i na kraju auto-cenzura od ovakvog bolesnog govora mržnje, od ovakvog niskog i prljavog načina skretanja pažnje blateći ljude koji su za ovu zemlju učinili mnogo, mnogo više od bilo kakvih novina.

Ne kupujte Kurir. I svima okolo takođe recite isto. Možda pomogne – odmoći sigurno neće.

Telenor nije nikakav izuzetak – čak se uklopio vrlo dobro u gornji poslovni model, i to za kratko vreme. Znate za njihovu kampanju koja je u toku:

„Opustite se – nema roaminga na telefonske pozive u Crnoj Gori“ ?

E, sada priča sledi – istinita, sveža, bez laži i prevare.

Moj prijatelj, inače verni korisnik Mobtel/Telenor mreže preko 10 godina, odlazi povremeno na more u Crnu Goru. Kako mu je posao direktno vezan za korišćenje laptopa/maila/telefona, koristio je GPRS usluge. Ove godine, poveden gornjom reklamnom kampanjom Telenora da nema roaminga u CG je propustio da uzme lokalnu karticu i broj u CG. Ipak je proveravao redovno stanje svoje potrošnje, ali je usluga *311# (koja bi trebala, ali izgleda samo trebala da daje stanje trenutnog zaduženja) davala uobičajene (i potpuno netačne) podatke i nije davala nagoveštaj hororu koji dolazi.

Vratio se sa odmora, ne sumnjajući ništa; nakon desetak dana, jedne subote u 12:30h ga je iznenadila SMS poruka sledeće sadržine:

“Postovani, na osnovu prekoracenja limita potrebno je uplatiti _veoma_mnogo_ din do (ovde je bio isti dan kada je primio poruku) u 20h. Za dodatne informacije 011/3013252 i 011/3013253.“

Ostavljen mu je rok od manje od 8 sati i to u subotu popodne da izmiri navodni dug od _veoma_mnogo_ din ili da mu broj bude isključen!? Praktično ucena jer mu telefon neprekidno treba zbog posla (mada i pristojni ucenjivači ostave barem 24h kao rok).

Nakon toga je nebrojeno puta pokušao da dobije navedene brojeve telefona i da sazna o čemu se radi i zašto je račun toliki, ali bezuspešno. Brojevi su bili neprekidno zauzeti – možda kao pokazatelj koliko se njih zaista opustilo u Crnoj Gori. Što je još važnije, nije bilo mogućnosti za proveru i reklamaciju.

Pozvao je Call Centar na broj 9863, čekao nekoliko puta po 2-3 minuta da dobije operatera koji mu je ponovo potvrdio ono što je pisalo u SMS poruci i savetovao da uplati iznos. Čak mu je rekao da Telenor to radi da bi ga, kao korisnika, zaštitio od moguće zloupotrebe telefona (krađe) – ajde, jasno je da nas Telenor štiti kada nas obaveštava da smo napravili preveliki račun – ako to učini na vreme, a ne nakon 10 dana, ali avaj… kako nas to štiti kad nam daje manje od 8 sati da taj dug izmirimo bez mogućnosti reklamacije? (sve se to desava u subotu popodne). Prijatelj je uzeo listing tj. specifikaciju i sad pokušava da otkrije kako su ga nasankali. Neke stvari je otkrio, ali kasno.

Na dotičnoj specifikaciji poziva koju je izdao Telenor, za GPRS stoji samo vreme trajanja ali ne i količina podataka – a GPRS se tarifira isključivo po količini prenetih podataka, a ne po trajanju sesije. Na pitanje operateru zašto je to tako i kako da po toj specifikaciji uopšte proveri račun, dobio je samo potpuno opštu priču tipa: možete se obratiti na naše korisničke servise ili reklamirati račun i bla bla bla.

Prijatelj je pozvao i ProMonte službu za korisnike koji su rekli da oni nemaju ništa sa gornjom pričom i da se treba obratiti svom operateru Telenoru. Nekako i logično, što bi se oni bavili „tudjim“ korisnicima? Doduše, prilikom dolaska u Crnu Goru dobijete ljubaznu SMS poruku da se za sva pitanja možete obratiti njihovom Call centru na 9848 – no, možda pravo na zvanje tog broja važi samo dok ste u CG. No, nelogičan je odgovor službenika Telenorovog Call centra koji kaže: to što je tolika cena nije do nas, nego do njih u ProMonteu, oni su nam isporučili takav račun, koji se opet, ne može baš proveriti jer je specifikacija bez osnovne jedinice za ovaj obračun – količine prenešenih podataka. Možda bi trebalo pitati njihovu zajedničku centralu u Norveškoj da li su im rekli da tako rade, jer su se očito njihova deca, Telenor i ProMonte baš zaigrali (i to gle čuda, na račun korisnika).

Sada surovi podaci:

Promonte, deo iste Telenor grupacije, ima sasvim posebna GPRS pravila igre: GPRS prenos tarifira na 100 kb (?!?). Dovoljno je da u roamingu proverite poštu preko mobilnog telefona – samo spisak poruka – i prenesete ma i kilobajt – izvolite, tarifirani ste sa 62.04 dinara + PDV. Ako se prevarite pa to probate više puta tj. redovno u toku dana, samo pomnožite sa brojem provera i videćete koliko će para da vam uzmu. Ovo važi bez obzira kako proveravate poštu: preko telefona ili preko računara koji telefon koristi kao pristupnu tačku.

Sa druge strane, kod Telenora za 1 Mb GPRS u roamingu (koga u reklamnoj kampanji Telenora za CG „Samo opušteno, nema roaminga na telefonske razgovore“ ne pominju, i ako to prečujete …), platićete zastrašujućih 636.25 dinara + PDV. Ako dodamo PDV to je lepih 750 dinara po megabajtu (ili, ko više voli, „sitnih“ 9.4€ po megabajtu)

Ako odete na ProMonte sajt tamo ćete saznati da 100 KB prenesenih podataka po GPRSu košta 0.068 Eura + PDV za period od 8-22 časa ili 0.040 Eura + PDV za period od 22-08 časova, za „lokalne“ pozive.

Kad ovo preračunate na 1 MB, to mu dođe oko 0.8 Eura po MB. Znači, GPRS preko Telenora u Crnoj Gori je barem 12 PUTA SKUPLJI od lokalnog broja (opet, to su dve članice iste Telenor grupe).

Da ne zaboravimo i daleko običniju uslugu: SMS. Obična SMS poruka u „odsustvu roaminga“ u kombinaciji ProMonte / Telenor košta 9.24 dinara + PDV.

Šta reći sem: svaka čast Telenorovim marketinškim stručnjacima. Napravili su reklamu koja je zaista zavodljiva i može lako da dovede u zabludu korisnike („Samo se opustite“). Još su mudrije smislili da korisnika, tokom korišćenja roaminga ne obaveštavaju o trenutnom stanju (redovno probajte *311#, ali Vam neće puno pomoći, stanje se ažirira tek kada roaming partner isporuči svoj izveštaj – do tada živite u zabludi da je Vaša potrošnja sasvim uobičajena bez znaka horora koji dolazi), već čekaju da se totalno ukopa i onda ga „obraduju“.

Nadam se (mada mi je strepnja veća od nade) da će barem novi operater uvesti neke normalne poteze, a ne fino upakovane prevare za korisnike; da će neko ovde umesto „dobrih poslovnih običaja“ ponuditi zaista dobre poslovne običaje i poštovanje korisnika a ne dranje na svakoj strani.

Do tada:

• ZABORAVITE na GPRS/SMS roaming u Telenor/Promonte kombinaciji
• Još bolje, zaboravite na bilo kakav roaming – kupite lokalni broj; to će sprečiti operatere da besramno i bezobrazno zarađuju na vama.

Iako je Mreža odličan izvor informacija, papir i miris knjige, kao i sažeto znanje na stranicama su jak konkurent, pogotovo u specijalizovanim oblastima.

Amazon je vrlo dugo moj izvor knjiga i to upravo američka podružnica – tu su knjige daleko jevtinije od ostalih (recimo britanskog Amazona). Svakih nekoliko meseci, sakupim dve-tri knjige i naručim. Čekanje od 15 – 20 dana, i oko 1000 dinara poštarine, i sveži naramak knjiga je spreman za prelistavanje, čitanje, odlaganje po ćoškovima …

I ovog puta sam ponovio rutinu; tri odlične knjige iz oblasti programiranja:

• Steve McConnell, Code Complete, Second Edition
• Erich Gamma, Design Patterns: Elements of Reusable Object-Oriented Software (Addison-Wesley Professional Computing Series)
• Chris Anderson, Essential Windows Presentation Foundation (WPF) (Microsoft .NET Development Series)

(oko 100$ ili 6.100 dinara – na svu sreću, nisam platio ja, nego sam ove knjige odabrao kao poklon; zašto “na sreću”, čitajte dalje)

i potpuno smetnuo sa uma teme koje su bile vrlo aktivne pre nekoliko meseci, recimo:

• aPlus Momenti: Srbija = država koja pljačka sopstvene građane
• Dejan Restak, blog B92: Srbija izgradila branu na Amazonu
• Politika: Онлајн блокада Србије са светом
• DevProTalk: Srbija drzava koja pljacka sopstvene gradjane!

Valjda sam mislio da će moje kliktanje na Amazon stranicama proizvesti drugačiji efekat

U svakom slučaju, za dva-tri dana je zazvonio telefon i više-ne-tako-umilni ženski glas je zacvrkutao da imam Amazon pošiljku što je proizvelo hladan tuš na 39 °C – svega sam se setio.

No, kada sam se već uhvatio u kolo, da probam da zaigram kako treba: kako mi je rekla da su njihove špediterske usluge 4.488 dinara (!!! – ili skromnih 74% od cele pošiljke) zatražio sam da mi kurir dostavi tovarni list na kuću, i da pokušam sa nekim drugim špediterom.

Slaba vajda – “otkup” (šta god to značilo) tovarnog lista od cenjene firme “Express Courier” je preko 1.500 dinara; troškovi carinjenja i špediterski troškovi oko 3000 (iako na knjige NEMA CARINE, SAMO PDV) tako da je minimum 4.500 dinara; tu sam se savio i pristao da bude sve po njihovom; mogao sam da vratim knjige, ali je poklon u pitanju.

Ok, za dva dana stigoše i knjige i finalna cifra: ŠEST HILJADA I TRI STOTINE TRI DINARA (6,303 din = 103% vrednosti pošiljke)!

Pre nego što počnem da se derem, da fino razmotrimo raspored troškova (kliknite gore na sliku za detalje):

Špediterska usluga: 3600 dinara + 648 din PDV – treba li ovde išta dodati? Da li postoji ikakav bolji legalan način da se ovako laganica zarade pare, 45€ za firmu i 8€ za državu? Pa, ima:

Carina: 1.815 dinara; kao što rekoh, knjige su oslobođene carine (proverio kod Carine); kako smo onda dobili ovih skromnih 22€? Vrlo prosto:

(raspitao sam se: stavka 2 je što je teta lomila nokte dok je popunjavala carinski obrazac; stavka 4 što su uzeli paket, otkinuli fakturu i dali teti iz stavke 2 da prekuca fakturu u JCI)

Kako lagan postupak da od 75,45 dinara dođete do 1.815,00 dinara – treba nahraniti sve one na vlasti, treba zakrpiti gomile rupa po džepovima, a kako drugačije nego udaranjem po knjigama? Hajde da su cigare ili alkohol u pitanju – to se da lepo prošvercovati, i sakrivati godinama (znate li kolicni je šleper pun cigara) nego 40 x 20 x 20 cm paket pun (zaboga) knjiga?

Srbijo, zemljo, dokle? Dokle bre da plaćamo namet na sve što iole liči na pamet? Da li iko na vlasti ima obraza da pogleda malo i one koji su ga birali, da pored silne potrebe da nafatira svoje iz uže i šire porodice nešto vrati i biračima? Možda jednostavan način da naučimo nešto, da uživamo u takvom luksuzu 21. veka kao što su knjige i da plaćamo barem malo manje od 100%?

P.S. Pisao sam Amazonu; vratili su kupcu, kao utehu, 18$ koje su naplatili za shipping & handling; obećali su da će porazgovarati sa UPS-om; pišite i vi – ne može da škodi.

P.P.S. Najbolje da vam knjige isporuče u nekoj normalnoj državi, kod prijatelja ili poznanika; oni lepo prepakuju to i pošalju najobičnijom poštom. Svi ti troškovi neće biti ni 15% onoga što zemlja Srbija može da vam priredi.

Update 29-06-2007: Ne budi lenj, prevedem ceo članak i pošaljem Amazonu, sa sve skenom računa; oni kulturno odgovore da će kupcu refundirati 103$ i videti dole niz lanac šta se može uraditi da se ovo ne dešava (!) Možda ima nade, sve dok ne zavisi od naših mamlaza.

Update 21-08-2007: I Mooshema ima “simpatična” iskustva: http://www.mooshema.com/2007/08/20/pozovi-dhl-radi-sporosti…

Prava stvar je izguljena, ogrebana, možda i čak malo zalomljena; prava stvar ponosno nosi ožiljke svoga korišćenja, dokazujući vrednost i sebi i svome vlasniku.

Prava stvar ne sedi fino umotana u lepoj kutiji i čeka “onu pravu specijalnu priliku” – mi čekamo “prave specijalne prilike” i propuštamo toliko prilika koje su mogle biti i specijalnije, samo da nismo prevideli njihov pravi potencijal; čekamo, da bi se na kraju osvrnuli kajući se za svim tim propuštenim prilikama.

Postoji toliko mnogo razloga zašto mnoge stvari postaju smetala i višak:

“Toliko sam platio/la te cipele!” – fino, ali ako ih ne koristite, ako ste ih “prerasli”, ako vam ne trebaju, oslobodite ih se.

“Jednog dana, ovo će vredeti mnogo!” – ako ste profesionalni kolekcionar/antikvar, onda verovatno znate o čemu pričate. Ako niste, razmislite da li su godine i godine čuvanja, premeštanja, brisanje prašine vredni tih (nesigurnih) para na kraju priče.

“Ali ovo je poklon od teče/strine/zaove/svekrve/jetrve …!” – pa? Niste vi krivi za izbor darodavca; računa se dobra volja – ako vam ne trebaju, prosto vam ne trebaju.

“Ovaj predmet ima sentimentalnu vrednost” – ovo je, ma koliko mi bilo teško da priznam regularan izuzetak – ako je to za vas zaista važno, podseća vas na scene prošlosti, budi neka posebna osećanja, neka je; ne može ih biti mnogo.

Sem tih izuzetaka, ne dozvolite da robujete ormanima iz kojih ispadaju nepoznati predmeti koje sa čuđenjem gurate nazad; da vas iza ormara vrebaju kese prepune papira za koje nemate volje da se uhvatite u koštac; mrdnite se, nije teško. Uradite nešto, recimo:

Papiri

Gomile starih računa Infostana, telefona, RTS-a, KDS-a, gomile starih dokumenata koji vrebaju iz fioka i ormara – skenirajte. Trenutno olakšanje kada gomila nestane i ostane samo jedan DVD disk (dva: drugu kopiju odnesite na drugi kraj grada/zemlje – backup je prava stvar) je vredan nekoliko sati robotskih akcija: “otvori skener – stavi dokument – skeniraj – otvori skener – stavi novi dokument” … Naravno, ovo NEMOJTE raditi sa dokumentima od posebne važnosti kao što su originali ugovora, vlasnički listovi i slično. I UZDRŽITE se od neverovatne potrebe da sednete na pod, i krenete sa prelistavanjem papira koji su davno trebali da završe u kanti i time poništite sav pozitivan trud sređivanja – lično iskustvo

Odeća & obuća

Sve one “obući ću, samo da _malo_ smršam” stvari poklonite; ne kažem ja da nećete smršati ali je bolje pokloniti dok boje još nisu izbledele i dok godine zaboravljenog stajanja po tamnim uglovima ormara ne ostave traga – Crveni krst u vašem gradu će itekako imati razumevanja za gomile kesa punih (opranih, molim) stvari koje im donesete.

Sve ostalo

Za sve ostalo a bogami i za gornje kategorije, koristim jedno vrlo jednostavno pravilo:

Pravilo 15 sec – ako za 15 sekundi ne možete reći zbog čega čuvate stvar, učinite humanu stvar: dajte je nekom, ako imate sreće, prodajte je, a u krajnjem slučaju je bacite. Prostor koji vam oduzima, nervozu koju izaziva premeštanjem sa jednog mesta na drugog, prosto nije vredan te stvari, pogotovo ako ni ne znate za šta će vam

(članak inspirisan onime što sam našao po kutijama i neverovatnim lokacijama, tražeći jedan određen predmet koji na kraju nisam našao )

Tako je i Telenor smislio novu: 1000 dinara na poklon. Ali ne bilo kako, evo slike :

(klikni za veću sliku, 480 Kb)

Evo šta piše:

Desno: “Samo na ovoj Telenor lokaciji od 23. aprila do 28. maja 1000 dinara na poklon uz postpaid paket sa telefonom”

Levo: “Od 23.04, ova radnja je privremeno zatvorena. Vraćamo se u maju …”

Treba li komentar?

Opet, ne mogu poreći da je udobnost putovanja kolima (i to u već vremešnom Golfu III koji Maja virtuozno vozi) daleko udobnije od bilo koje druge alternative. No, nije sve u udobnosti – autobusi imaju jednu veliku prednost – B.A.S – Autobuska stanica Beograd – stanica na kojoj sam nekada davno (ima tome 15 – 17 godina) provodio dosta vremena.

Stanica je prava Srbija u malom. Za 15 – 20 minuta, dok čekate razdrndani autobus, tu prošparta neverovatna galerija likova:

• policajci početnici sa ogromnim do pola ispunjenim rokovnicima
• namalane sponzoruše sa lošim kopijama Luj Viton torbi
• studenti i studentkinje sa rancima, knjigama, fotokopiranim skriptama, kesama i paketima
• žicaroši raznih vrsta sa najneverovatnijim pričama za lakoverne putnike (uključujući i autora )
• plejada nosača i pomoćnog osoblja
• tu su i kiosci sa krofnama i uštipcima starijim od moje dvodnevne brade
• pokušaji prolaska rampe bez kupovine žetona (koji košta nezanemarljivih 90 dinara)
• doturanje koverata, kesa, torbi uz 50-odinarku majstoru/kondukteru kao svojevrsno osiguranje da će važna pošiljka stići na svoje odredište ovim narodskim post-ekspresom
• izgubljeni putnici sa kartama za propuštene autobuse
• pogrešne karte u rukama za prave smerove

Tu su, naravno, večno namrštene šalterske službenice, pred kojima vas, ma koliko vi već izvežbani i izverzirani bili u sportu izvlačenja usluge koja vam po novcu pripada, uvek nešto štrecne, makar malo.

Tu su i rastanci, suze, ispraćaji sa trubačima, obećanja, prevare, strahovi i nadanja.

Tu su i zvanično-nezvanične stanice tik do rampe B.A.S. – a: način da, po cenu da stojite ceo put, izbegnete plaćanje stanične usluge – vašeg prava da sa kartom kupljenom od vašeg novca sednete u autobus; tako se autobus od 4 putnika u tren oka napuni do stajanja u uskim prolazima.

Jednom u autobusu: “Sokovi, ‘ladna voda, kikiriki, orasnice, Fantica … zanimaciju za dug put” – mala privreda u doslovnom smislu

B.A.S je Srbija u malom – svi su ravnopravni i svi hoće samo jedno od prevozničke matematike: da iz tačke A pređu u tačku B što bezbolinije. Ovde partije nisu važne (barem dok se ne upoznate sa vašim susedom ili susedima), ovde su važni žetoni i peroni, kondukteri i vozači, markice, rezervacije i karte.

Dobro je malo videti svoju zemlju onakva kakva je, kompresovana u vremenu i prostoru, čak i po cenu truckanja 2 sata u autobusu za koji bi se i firma “Krstić” dobro zamislila pre stavljanja u vozni park.

Prošetajte ponekad do stanice; samo prođite kroz nju ili odaberite neko mesto na ionako maloj karti Srbije i potrošite jedan dan ili jedan vikend na drugačiji način – biće vam možda jasnije vesti u Dnevniku, rezultati izbora, i približiće vas onoj pravoj Srbiji koju u Beogradu ne vidite od svog svetla, glamura i novca.

E da, da ne zaboravim da je ovo sajt o tehnologijama: sajt B.A.S ima jednu jako korisnu opciju: red vožnje – najjednostavniji način da proverite sve polaske iz Beograda za vaše odredište, kao i da proverite kada iz vašeg mesta imate polaske za Beograd (izaberete dolaske).

Priprema za rušenje (obratite pažnju na kvalitet ogradice):

Nikakvo obezbeđenje, ulica sasvim prohodna i ruši se iz unutrašnjeg dvorišta:

Ogradica naravno nije izdržala i blokovi su se sručili na auto koji je čekao na semaforu:

Nadam se samo da nema povređenih:

Još jednom iz ptičije perspektive:

Tužno – za jednu tako opasnu stvar, tako amatersko izvođenje. A nije da je to baš nuklearna nauka, nego je stvar profesionalnosti i i iznad svega lične odgovornosti – a to nam nedostaje u ogromnim količinama.

Update: Upravo sam video “objašnjenje” gospođe iz Atlas sistema (vlasnika te zgrade, odnosno mesta) kako je “nezgoda nastala zbog toga što je zgrada imala bespravno izgrađen još jedan sprat” – ne znam samo kako je izrekla ovoliku glupost u jednom dahu.

Pad dela zgrade na ulicu je nastao potpuno amaterskim postupkom rušenja; ajde što su oštetili susednu zgradu (u kojoj radim), ali sam način rušenja gde ogulite SVE od zgrade sem spoljnog zida, a onda taj spoljni zid pokušavate da PRIVUČETE unutra, umesto da izađete na ulicu, zatvorite ulicu i ugurate zid u dvorište ne govori baš u prilog tome “palo na ulicu jer su je bespravno dogradili”. Valjda rušite zatečenu zgradu, kolika god da je a ne zgradu upisanu u planu

(kliknite na sliku za veću sliku u novom prozoru)

Prijavljena “greška” me je zbunila i trebalo mi je dobrih 10-tak sekundi da ukapiram šta je “problem” – iako je ceo interfejs urađen u ćirlici (i to dosta čisto i pregledno), iako je ćirilična verzija interfejsa podrazumevana (mada ima i latinična verzija), unos podataka mora da bude na latinici

Naša posla

Prednost korišćenja umesto gotovine je očigledna – umesto gomile novčanica, parče plastike + eventualno PIN i to je to. Ja koristim usluge HVB banke; kako primam platu preko njih, najveći broj plaćanja upravo i radim Vizom HVB banke.

Pri poslednjem plaćanju standardnih računa u pošti (komunalije, struja), Maja nije imala gotovinu, i sasvim normalno (kada je već nalepnica Vise bila na vratima Pošte) račune je platila Vizom.

No, prilikom uobičajenog pregleda stanja računa preko e-bankinga, primetio sam neslaganje za skoro 200 dinara. Letimičan pogled je lako ustanovio gde leži problem:

i da je misteriozni broj tačno 3% od sume date za račune.

Ovo je već zahtevalo akciju: našao sam telefon kontrolora pošte, i posle kraće rasprave, ustanovio dve stvari:

1. Usluge obrade kartica u Poštama radi Banka Poštanska štedionica
2. Ako vašu Viza karticu nije izdala PŠ, ZA SVAKO PLAĆANJE TAKVOM KARTICOM U POŠTI ĆE VAM NAPLATITI 3%!

Naravno, ova informacija niti je poznata većini šalterskih radnika, niti je iko to rekao Maji prilikom plaćanja Viza karticom.

Nisam bio lenj, nego sam pokušao da saznam razlog zašto Poštanska štedionica dere sve nas, bez da nas je iko pitao. Krenuo sam od sajta, a zatim preko call centra – (011) 3024 555.

Posle 11 (da, da, jedanaest) okrenutih brojeva (recimo da sam dosta uporan ) saznao sam nekoliko stvari:

• najveći broj službenika u PŠ ne razlikuje ATM (automate za podizanje gotovine karticom – gde se obično plaća provizija ako su od druge banke) i POS (Point-of-Sale) automate po prodavnicama (gde provizije nema)
• na moje pitanje “a da li vi plaćate 3% svaki put kada kupite hleb karticom u Maxi-ju” najčešći odgovori su: “ne kupujem hleb karticom” ili brže-bolje davanje drugog broja za zvanje, posle neumitne pauze
• najčešći savet je bio “zovite Vašu banku, oni su Vam to naplatili”; bilo je bezuspešno objašnjavati da jeste meni moja banka uzela pare, ali da ih je dala Poštanskoj štedionici
• Pominjanje tarifa na sajtu PŠ-a ih je bacalo u još gori bedak, jer nisu znali ko je za sajt odgovoran… mada to ja nisam ni tražio
• Vrhunac događaja je kada mi je iznervirana službenica (iznervirana jer nije znala šta da odgovori) spustila slušalicu (?!) – ali to neće samo na tome ostati (da li sam rekao da sam jaaako uporan? )

U jednom trenutku sam ipak odustao jer se na 12-om i 13-om broju niko nije javio (a Maja me mrko gledala jer smo kasnili u grad ) pa priča (možda) nije završena – u svakom slučaju, izbegavajte bilo kakva plaćanja “stranim” (ne-PŠ) platnim karticama u Pošti, čisto da se ne iznenadite.

Update 24.01.2007 – dobio sam pismeni odgovor Komisije za postupanje po prigovorima klijenata; umesto bilo kakvog odgovora na pravi prigovor (o bezobrazluku i neprofesionalnosti službenika) dobio sam odgovor o neosnovanosti zahteva povraćaja novca uzetih za Viza proviziju (koji nikada nije ni tražen u prigovoru) ?!?! Pomislio sam da se promenom strukture vlasništva Banke nešto promenilo, ali avaj – ostale su stare dobre soc-realističke komisije i “klijent je uvek u krivu, mi i naši službenici smo nedodirljivi”. Preporuka: birajte drugu Banku, ako je ovo Vaša.

Update II 24.01.2007 – Povlačim update odozgo – sada sam dobio poziv od same Predsednice Komisije uz sva uveravanja da će učiniti sve što je u njihovoj moći da unaprede njihovo poslovanje i komunikaciju sa korisnicima. Poštanska štedionica je porasla u mojim očima, i to dosta. Ima nade.

Obično to sve ignorišem, fino otpišem i idem dalje.

No, privatno pismo (PISANO LATINICOM) koje sam dobio je prevršilo “ignoriši meru” i morao sam da uradim nešto. Evo tog pisma delom ovde:

Naslov: Diskriminacija na ES-u!

Poštovani,

Kako nije ispoštovan zahtev da se poseticioma javno prikažu, izraženi lični politički diskrminiatorski stavovi vlasnika “EliteSecurity” sajta Gojka Vujovica, većeg dela administratorskog kruga i jednog broja moderatora, koji kreiraju pravila i odnos prema posetiocima ES-a, u skoroj diskusiji o omogućavanju korišćenja ćirilice na sajtu, ovim putem pokušavam da Vam ukažem na vid diskriminacije i šikaniranje srpskih posetilaca, koje relativno dugo traje ali koje do sada nije iskazano tako otvoreno.

“Vid diskriminacije i šikaniranje srpskih posetilaca” se odnosi na odluku VLASNIKA sajta da na sajtu ne uvede podršku za ćirilicu. Odnosno, da zanemari tako glasne zahteve pobornike ćirilice da sve što je srpsko na ćirilici mora biti. Još jednom, “diskriminacijom” smatraju ne zabranu nečega što već postoji već to što neko na svom sajtu ej! neće da uvede jer se njima baš hoće

Sve dok nas postoji stari dobri titovski običaj “javno je, znači naše je” i dok se ne shvati da se demokratski proces ne odnosi na privatno vlasništvo, teško da će (nam) biti bolje.

…
Naime, predloženo je da se uvede mogućnost pisanja i čitanja poruka na ćirilici, koji nikako ne bi bio nametnut ostalim članovima koji ne bi zeleli da čitaju na ćirilicnom pismu, štaviše takvi članovi bi za postojanje ćirilične verzije znali samo po jednoj jedinoj reči u nekom od uglova početne stranice – “ćirilica”. Takođe implementaciju tog predloga su vec bili prihvatili da realizuju, nekoliko clana, koja ne samo da sa tehnicke strane ne bi dodatno opteretila ES sistem, vec bi ga čak učinila i efikasnijim.

Uh, dobro je, za trenutak sam se pobojao da mi mi neko nametnuo ćirilicu na ES-u

Nije važno KAKO se nešto piše no ŠTA je napisano – ako imaš nešto pametno da kažeš, ako će to povećati kvalitet (diskusije, sajta, kućnog saveta, ulice, grada, zemlje) potpuno je nebitno na kom si to pismu rekao. Ja čitam ćirilicu, latinicu, engleski i nikada ne razmišljam KOJIM pismom je napisano već ŠTA je napisano – ljude karakteriše KVALITET a ne PISMO.

Predlog je međutim odbijen. Razlozi nisu tehničke prirode, vec lični politički i nacionalno diskrimintorski prema srpskim posetiocima ES sajta. Mada su se i neki administratori načelno složili oko ideje, neki nisu imali volje a drugi kako sami kazu, energije da ubeđuju vlasnika ES-a da pristane na to, iako, podsećam još jednom, za korisnike koji ne bi želeli da vide ćirilicu bilo zato što je ne vole ili je ne znaju (npr. posetioci iz drugih država) ne bi verovatno ni znali za njeno postojanje.

Iz svega što ja znam, razlozi su lični; prosto lični. Sva ova “nacionalna diskriminacija” (dokle više o ugroženim Srbima, zaverama i boju na Kosovu? Dokle?) je potpuna glupost – zar je moguće da neko ne vidi vrlo praktičan razlog: svi oni koji nemaju podršku za ćirilicu ne bi videli sadržaj pisan na ćirilici i time bi se praktično smanjila vrednost sajta?

…
Još jednom, ako Vas se sve ovo lično ne tiče, primite moje iskreno izvinjenje sto ste do ovde čitali. U suprotnom, predlažem Vam da razmotrite sledece ne samo alternativne vec i po mnogim sadržajima i odnosu prema posetiocima kvalitetnije forume od ovog, jer kako izgleda ovaj forum je na žalost, usled mešanja ličnog političkog stava “rukovodstva” sa računarstvom, izgubio svoju izvornu funkciju:

Svoje forume i sajtove koje posećujem biram sam, hvala. “Lični politički stav” pre ima sve veze sa ovakvim pismom a ne sa legitimnom odlukom vlasnika sajta šta će raditi sa svojim sajtom – IT forum je prvenstveno mesto za razmenu znanja i informacija.

Meni je ćirilica manje čitljiva i manje pregledna na ekranu – no, opet, to je stvar ukusa i ne treba ga naturati drugima. Ako može na ćirilici, a vama to baš znači, super, pišite na ćirilici. Ako ne može, da li zbog toga treba pokrenuti krstaški ili Kosovski boj? Da li računarska informacija drugačije zvuči i znači na ćirilici? Zar nije vreme da naučimo da su kvalitet i rezultati našeg rada ono što je važno, a ne kako to zapisujemo?

A za sve ćiriličare – ako toliko volite pismo da sve drugo pretpostavljte tome, zašto ne otvorite forum na ćirilici, pokrenete teme i dokažete da ćirilica jeste pretpostavka kvaliteta? Evo, poklanjam domen po izboru pa ću čak i hostovati ceo sajt – vi se samo pobrinite za publiku i kvalitetan sadržaj.

(za sve brižnike koji bi da kritikuju objavljivanje privatnog pisma: bio sam obziran pa nisam objavio autora a sva pisma koja dobijem smatram mojima i mogu da sa njima radim шта год хоћу).

(za sve ostale – svečano obećavam da ću na ovom članku objaviti sve komentare, bez ikakve cenzure, ma koliko neprimereni bili)