Negde pročitah jednu rečenicu koja mi je ostalo duboko urezana:
“Svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje, naročito ako je ona demokratski izabrana”
Sad, potpuno je jasno da je ovo tačno i da, ma koliko se ljudi koji nisu glasali za takvu vlast ili koji smatraju da može da bude bolje (moja malenkost uključena) bunili, vlast je onakva kakvu je narod, naš narod, izabrao.
Opet, nada umire poslednja i nekako se stalno nadam da će i ta i takva vlast, pored podela svojih prćija, pored podela mesta u upravnim odborima, pored podela svih mesta koje donose novac uz malo ili nimalo truda, naći dovoljno pametnih ljudi u svojim redovima da urade nešto dobro za ovaj narod (tj. nas), nešto pametno i da će napraviti razliku (na bolje) od danas do sutra.
No, naša vlast se svaki put potrudi da demantuje takve nade i to vrlo uspešno:
Ministarstvo obrazovanja ukinulo finansiranje istraživačkoj stanici Petnica (nema 24 miliona dinara)
“Ministarstvo prosvete ukinulo je finansiranje Istraživačke stanice ‘Petnica’, kaže Vigor Majić, direktor ISP i objašnjava da nije dobio nikakvo obrazloženje zašto, posle dve i po decenije, država odustaje od finansiranja ‘Petnice’, kroz koju je prošlo više od 50 hiljada mladih istraživača.”
Za one koji ne znaju, Istraživačka stanica Petnica je centar za razvoj mladih talenata, namenjena dodatnom, vanškolskom obrazovanju i unapređivanju, kako i školaraca, tako i nastavnog osoblja.
Ja sam imao tu sreću da u više navrata boravim u Petnici, i to je fenomenalno iskustvo – način da talentovanoj deci na drugačiji i bolji način od “standardnog školstva” približite nauku, istraživanje, nove oblasti sa kojima se inače nikada ne bi sreli.
No, “pametno” Ministarstvo obrazovanja i gospodin Žarko Obradović zaključuju da za ovakvo nešto nema para i da je najbolje prvo tu secnuti (kriza, znate); da budem pošten, nije ovo odlika samo dotičnog ministra; i prethodnik, gospodin Zoran Lončar je pokušao istu akciju krajem 2007. godine, ali mu na sreću, zbog pritiska javnosti, to nije uspelo.
Vlada Srbije usvojila interventne mere za pomoć medijima u uslovima ekonomske krize (60 miliona dinara)
“Vlada Republike Srbije usvojila je na današnjoj sednici interventne mere za pomoć medijima u uslovima ekonomske krize.Za praćenje ovih mera zaduženo je Ministarstvo kulture.
Vlada će iz tekuće budžetske rezerve obezbediti dodatna sredstva u visini od 60 miliona dinara, koja će biti namenjena za sufinansiranje projekata u oblasti informisanja.”
Sad, ja razumem da je za kratkoročne i kratkovide ciljeve možda našim (jadnim) političarima bitnije da finansiraju (podobne) medije, ali zar zaista niko u Vladi nema dovoljno mozga da shvati da je finansiranje kvalitetnog obrazovanja i sprečavanje odliva mladih mozgova strateški interes Srbije i da su možda mogli da daju medijima 36 miliona a da 24 miliona preostalih daju, kako treba, Petnici?
Jedan od mojih, ovaj, kako da kažem, vidljivih problema je težina (za nevidljive probleme jedan post je malo ).
Sad, naravno, imam celu paletu opravdanja i razloga zašto je to tako (”taki mi pos’o”, “predispozicije”, “godine”, “usporio se metabolizam” itd, itd), ali je objašnjenje jednostavno: volim da jedem i toga se ne stidim
No, opet, ne bih imao ništa protiv da se oslobodim fudbalske (pre košarkaške) lopte, čisto da bih se bolje osećao (i prestao sebe da plašim pred ogledalom), konačno prestao da slažem odeću za “kad smršam” a bogami i podigao neke zdravstvene cifre (odnosno smanjio pritisak).
Da ne bude da je ovo prvi put – već se dugo vremena bavim dijetama (Što bi Maja rekla: “od kada te znam, ti si na dijeti” a ja bih mogao da dodam “sa sve većim ciframa na vagi” ) ili, da parafraziram Marka Tvena, “lako je držati dijetu – to sam radio stotinama puta” Doduše, da ne bude baš sve na moj račun, držati dijetu uopšte nije lako:
Prvo, tek tada shvatite šta je Frojd mislio sa Ego / Super-ego paradigmom: u svakom trenutku kao da u glavi imate dva glasa: jedan, superego, obično jači na početku dijete koji viče “ostavi tu krmenadlu, na dijeti si!” i drugi, ego, koji kaže: “ne slušaj tu super-ego budalu, već preliv, vruć hleb i čisto uživanje”
Retko ko, čak i najbliži vas shvataju ozbiljno (valjda zbog broja pokušaja) tako da se i ne obaziru na izjave “neću tortu, na dijeti sam” i slično
U Srbiji na vas obično gledaju kao na kvarišu zabave: “vidi kakva plećka / ražnjić / roštilj, a ti jedeš neke trave i salate”
Svakodnevnica dijetu ne čini lakšom – silne pekare, Perperi i sendvičare teško da vam mogu pomoći u zdravoj ishrani
Kao informational freak radio sam propisni research na Google-tu, našao i probao Hakersku dijetu (check), razne druge zasnovane na “jedem samo jednu vrstu hrane a nikako i drugu” (check), nisam probao bazirane na krvnoj grupi pošto se surovo racionalni deo mene ne slaže sa teorijom … sve u svemu, svašta sam probao.
Rezulati su da sam sa svojih 180 cm visine dogurao do skoro 100 kg (99.1 kg na današnji dan) što je cifra koja me ozbiljno plaši.
E, kako je 1. jun PRVI u mesecu i PONEDELJAK, savršen je za početak nečeg novog, obećanja, cilja, projekta … recimo da ću u sledećih 26 nedelja iliti 6 meseci solidno smršati Sam period je strateški izabran: glavni praznici i slave su prošli, leto je pred nama (= vožnja bicikle), lepi dani … motivacije na pretek.
Da pored unutrašnje želje (koja zna malko da oslabi pored raznih slastica, slatkiša, mladog filea, šnicli na mađarski način, rozen torte, oblandi sa alvom, sladoleda, šunki, krem sira sa feferonima na toplom sendviču, gulaša, šnicli na luku…) povećam uloge, auditorijum i navijače, rešio sam da sve vas, draga čitalačka publiko, uključim u projekat – možda me bude tako sramota da prerano odustanem (kao mnogo puta do sada).
Da sada postavimo i propozicije iliti pravila igre:
Tekuća težina:
99 kg
Željena težina:
78 kg (imao sam je poslednji put… ne sećam se )
Utešna težina:
83 kg (za svaki slučaj, treba imati fallback cilj)
Period:
26 nedelja (6 meseci)
Način:
dijeta i vežbanje
Pažljivi čitalac će primetiti da nisam naveo koja dijeta; biće zdravorazumska – smanjiti količinu, povećati kvalitet i držati se toga Naime, sve ostale dijete koje su podrazumevale ili potpuno izbacivanje jedne vrste hrane (nemoguće: pre ili kasnije vam se užasno jede baš ta vrsta) ili strogo merenje i preračunavanje kalorija (nepraktično: probajte da u dužem vremenskom periodu stalno ovo radite, kako i kući, tako i u posetama) prosto nisu dobre – treba vam nešto što će najmanje poremetiti ritam, a opet dovesti do rezultata.
Da bih vizuelizovao celu priču, evo i prigodnog grafikona (doduše, znam da aproksimacija linijom nije najbolja na svetu za proces mršavljenja, ali da ne preterujem):
Vaš zadatak neće biti težak: možete da pratite, svraćate svakog ponedeljka na ovaj post, bodrite, dajete predloge šta i kako jesti… Ma sve što vam padne na pamet
(Kao informational freak – ovo već zvuči kao eho – onaj gornji grafikon je “živ” – kako unesem podatke u Google Spreadsheets, a to se osveži ovde )
08.06.2009 – 97.1 kg (očekivano: prve nedelje se gubi tečnost i slično; neće nastaviti ovim ritmom) 15.06.2009 – 96.4 kg (so far, so good) 22.06.2009 – 95.1 kg (kotrlja ) 29.06.2009 – 94.6 kg Ovo je bila jedna vrlo teška / krizna nedelja. Nije bilo vožnje bicikle sa/na posao, loše vreme, tako da su me stare navike uzele pod svoje i opet sam krenuo uveče grickanje čega se dohvatim. Tek na kraju nedelje sam se opametio, i prestao sa tim. Uh.
No događaj od pre neki dan spada u “Verovali ili ne kategoriju”
Naime, iz istorijskih razloga, žiro račun (za fizička lica) mi je ostao u Nacionalnoj štedionici, sada Eurobank EFG. U jednom trenutku i kartica Nacionalne je postala nepotrebna, jer je račun na njoj bio netačan – prilikom akvizicije Nacionalne, došlo je do promene žiro računa.
U svakom slučaju, kako je priliv na tom računu vrlo, vrlo redak događaj, nisam se preterano interesovao za akcije po pitanju nove kartice i slično.
No, desilo se (mislim priliv) i odlučim da, bez kartice, samo sa ličnom kartom, odem do banke.
Rečeno-učinjeno: odem do ekspoziture sa đavoljom (biometrijskom) ličnom kartom, tamo me lepo prime, potvrde da je došlo do uplate, ja zamolim isplatu celokupne sume i:
“Izvinite, ali ne može”
Zašto?
“Pa nemate našu karticu.” (ovde već počinje da se budi moj pravedni bes i otpor protiv glupavih pravila raznih institucija)
A zašto mi je potrebna kartica?
“Da bi proverili vaš potpis”
Ovaj, gospođice, u ruci držite moju biometrijsku ličnu kartu sa uzorkom potpisa
“Žalim, bez kartice ne može, treba mi vaš deponovan potpis”
Krene još jednom cela tirada o tome kako postoji pravilo banke koje doduše ne može da mi da napismeno baš sada da izdavanje sredstava mora da prati upoređivanje potpisa.
Kako sam bio kratak sa vremenom (a i živcima), skoro odustanem, šefica se vrati na svoje radno mesto, a meni u poslednjem trenutku sine spasonosna misao (”ako ne možeš da ih pobediš, pridruži im se”):
Izvinite, šta je potrebno za izdavanje nove kartice?
“Lična karta”
U roku od 5 minuta sam imao novu, potpisanu karticu i uz ličnu kartu podigao novac
O birokratio i sebi si teška
(i datum je samo koincidencija – iako je objavljen 1. aprila, potpuno je istinit )
Već sam opisivao ovde “iskustva” ili iskustva sa našim državnim kablovskim operaterom, PTT KDS.
Malopre na starom postu dobih sledeći komentar i informaciju:
Poštovani korisnici,
obaveštavamo vas da PTT KDS u svoju ponudu uvodi novi servis – DIGITALNU TELEVIZIJU. Od 31.03.2009. godine u okviru digitalne televizije PTT KDS-a možete da pratite najkvalitetnije svetske kanale, kao što su: HBO, National Geographic Wild, Discovery Science, MTV Hits, Extreme Sports, Private Spice, kao i mnoge druge.
Sve informacije o ovom servisu (instalacija, vrste i cene paketa) možete saznati na telefonima …
Zaprepašćen, u neverici, okrenem info kanal, kad i tamo informacija i tamo još kaže:
možete saznati na info kanalu, našem sajtu http://www.kds.rs ili telefonima 011/3615-704; 011/3064-167 (radnim danima od 08:00 do 16:00)
Sačekam da se izvrti ceo krug informacija na info kanalu – ništa. Ok, nije problem, uključim računar i prošetam se do http://www.kds.rs (jedan od najnepreglednijih i najnefunkcionalnijih sajtova i pri tom korisnički neprijateljski nastrojen).
Imam šta i da vidim: na sajtu me upućuju na gornje telefone
Džaba tehnika i tehnologija, džaba 30 minuta vremena da se ukuca stranica na sajtu i svime učini dostupnim informacija o paketima, načinu nabavke, cenama … telefon bato, pa zovi kao pre 20 godina kada interneta nije ni bilo.
P.S. I opet su povećali cenu na 684,00 dinara (oni to zovu “usklađivanje” – sa čim li je usklađuju, da mi je znati)
P.P.S. Što se tiče komentara o “kvalitetu” sajta, mali primer:
Nisam preterani poklonik raznih teorija zavere, moćnika i tajnih ali jako moćnih institucija / korporacija / društava; ja sam pre za diskusije tipa daj-mi-dokaz-i-ne-zavlači-me (posledica mog matematičko / programerskog usmerenja ).
No, prošli vikend sam iskoristio da pogledam (po preporuci) dva dokumentarna filma iz Zeitgeist (”Duh vremena”) edicije (serije, pokreta):
Zeitgeist, the Movie (2007)
Film je iz tri dela:
The Greatest Story Ever Told (Najveća priča ikada ispričana) – koreni hrišćanstva
All The World’s a Stage (Ceo svet je pozornica) – kako su američke banke “okupirale” svet na početku 20. veka
Don’t Mind the Men Behind the Curtain (Ne primećuj čoveka iza zavese) – kako su gornja dva povezana sa svim većim ratovima vođenim u 20. i 21. veku
Zeitgeist: Addendum (2008)
“It is no measure of health to be well adjusted to a profoundly sick society” -J. Krishnamurti
(”Stepen prilagođenosti suštinski bolesnom društvu ne može biti mera zdravlja”)
Vrlo detaljna analiza o ekonomiji kakva je danas i šta sve iz takve ekonomije proističe (prvi put sam čuo izraz “Economic Hitman” – “Plaćenik ekonomije”).
Za oba filma: jednom rečju (dobro, u dve reči ): obavezno pogledajte.
Svaki od ovih filmova se može pogledati direktno na sajtu, slobodno skinuti (DivX format, preko Torrent protokola) ili naručiti kao DVD za 8.5$. Takođe postoje puni transkripti kao i reference na materijale korišćene u filmovima.
Čak iako se ne složite sa stvarima iznetim, čak iako ovo otpišete kao još jedna neuspela teorija zavere, barem će vas potaći na drugačiju vrstu razmišljanja, na preispitivanje stvari sa kojima svakodnevno živite i koje uzimate kao podrazumevane.
U svakom slučaju, biće to vrlo pametno iskorišćenih 4 (2 + 2) sata vašeg vremena.
Već sam ranije pisao da su moja iskustva sa našim hosting kompanijama (konkretno Verat) u najmanju ruku problematična. U najveću ruku, većina ne zaslužuje korisnike koji drže svoje sajtove kod njih.
Istorija, ili takvo iskustvo se ponavlja – skoro sam učestvovao u sličnoj situaciji kod Moosheme: drugi provajder, drugi sajt, drugi korisnik, isti problemi – nedostatak poštovanja klijenta, njegovih prava, nedostatak prave, profesionalne usluge; mogu se oni zvati SezamPro Hosting, ali ono Pro je itekako Problematično.
Razumljivo mi je da prodavci hardvera tretiraju kupce kao debile; generalno neznanje kupaca im pruža osnove za to; no, čovek bi očekivao da se u specijalizovanim oblastima (a hosting je još uvek nešto čime ne može baš svako da se bavi ili koristi) kvalitet usluge i informacije sa druge strane žice (od podrške) bude barem u ravni znanja korisnika (= mene) i da ponudi fer odnos … ako ni zbog čega drugoga, a ono zbog servisa koji je plaćen.
Osnovne pretpostavke su proste: hosting kompanija ima servis, koji korisnik plaća. Hosting kompanija se brine za svoj posao, a korisnik za svoje podatke / sajtove. Jasno mi je da razni ugovori i uslovi korišćenja imaju za cilj da zaštite posao hosting kompanije od “zlih” korisnika, ali mi nije jasno kako njima nije jasno da je i svakom korisniku bitno da u svakom trenutku vlada svojim vlasništvom – podacima i sajtovima.
U slučaju SezamHosting-a te pretpostavke baš i nisu ispunjene – ako zaključe (na osnovu parametara koje nisu uspeli da mi objasne ni posle tri maila) da određeni sajt ugrožava druge sajtove na istoj mašini, oni ga suspenduju – dobro, razumljivo, štite posao. Ali ne samo što ga suspenduju, no ni ne potrude se da obaveste vlasnika o tome, što je bezobrazno (a i stoji u ugovoru), sem ako ne računate ovakvu sliku, kakvu ne bih voleo da vidim ni kod neomiljenih osoba a kamoli prijatelja:
Idemo dalje: suspenzija je potpuna – ne samo da je vaš sajt nevidljiv, nego vam je ukinut i bilo kakav pristup administrativnom delu (cPanel): ne možete detektovati problem, ne možete ga ukloniti, ne možete doći do vaših podataka, ne možete ama baš ništa – šta SezamHosting očekuje od korisnika? Da telepatski reši problem?
Neću da pominjem (lažem, hoću ) tenis sa raznim zahtevima gde se obraćam Goranu, Vladimiru 1, Vladimiru 2 – tok informacija oko određenog tiketa u firmi treba da bude transparentan za korisnika; korisniku treba jasna informacija i baš me briga od koga ta informacija dolazi. Pogotovo je iritantno “učiniću vam to i to, ali da znate da ste po Ugovoru trebali da nas obavestite u drugi utorak prethodnog meseca …” – ili ćete odraditi posao, ćutke, ili ćete se striktno ponašati po Ugovoru, ali to važi za obe strane – nije usluga ako dobijem backup rođenih (dobro, Mušeminih ) podataka, jer inače nemam pristup istima jer je sve, ama baš sve suspendovano.
Napraviti profesionalni servis nije teško; osnovne premise su: tačna, pravovremena i korektna akcija prema korisniku (znam, radim u kompaniji koja opslužuje velike klijente); napraviti profesionalni servis je skupo (trebaju vam dobri kadrovi koje treba lepo platiti) i traje (ti kadrovi treba da nauče o vašoj firmi i poslu sve što ne znaju); isplativo je napraviti profesionalni servis – ne odmah, ne za mesec dana, već na duže staze, kada zadovoljni korisnici dovedu još korisnika, a onda oni dovedu svoje prijatelje ….
Napraviti neprofesionalni servis je lako i jevtino; a takvi su i rezultati – kratkotrajni. Tržište Srbije jeste možda malo i neuko, ali će vreme, ovakva iskustva i ponuda stranih hostinga (pa makar i ping do sajta bio 200 ms a ne 30 ms) prosejati ovakve kompanije; samo mi je strepnja dublja od nade da će se još mnogi opeći pre nego što se prosejavanje desi.
E da: sa SezamPro sam imao uvek dobra iskustva i sa njima sam od samih početaka (još od davnog Sezam Net-a). Mislim da je SezamPro itekako trebalo da poradi (i to debelo) na uvođenju standardnog kvaliteta u “Hosting” d.o.o; malo njih zna da je to posebna firma koju je SezamPro kupio; malo njih za to i mari – ovo je itekako mrlja i na SezamPro-u, jer, na kraju krajeva, nose i njegovo ime.
ubeležite 13. februar (petak) kao dan kada bi trebalo da se uključite u Evropski dan uštede energije. Akciju kod nas vodi Radio 202 (gospođa Ružica Zorkić Radičević) i predstavlja napor da sačuvamo energiju i životnu sredinu ili da osvesti što više ljudi o tom pitanju.
Originalni poziv sledi:
UČESTVUJTE u kampanji PAMETNO KORISTIM ENERGIJU
EVROPSKI DAN UŠTEDE ENERGIJE 13. februar 2009.
Kampanju je pokrenuo RAI/Radio 2, po preporuci Evropske radiodifuzne unije (EBU), još 2005. pod sloganom “M’Illumino di meno”(“Palim se manje”, it.)
Radio Beograd, nosilac projekta je Beograd 202, po prvi put uključuje celu Srbiju u ovaj projekat. Projekat PAMETNO KORISTIM ENERGIJU ima za cilj da probudi s(a)vest gradjana Srbije i uključi ih u medjunarodnu mobilizaciju u racionalnoj potrošnji energije.
Pozivamo SVE naše slušaoce da 13. februara, bar na kratko, isključe svetla i električne uredjaje u kućama i na radnim mestima. Petominutni režim “energetske tišine” ima za cilj da probudi svest i savest najšire populacije o energetskoj efikasnosti na jedan dan, i time, dugoročno posmatrano, i opšti pogled na energiju. Tako će 13. februar postati Dan jedinstvenog apela za racionalnu potrošnju energije. Apela upućenog svima u Srbiji, a pre svega, slušaocima Radio Beograda.
Kampanju su do sada podržali: britansko Ministarstvo spoljnih poslova, grad Pariz (Ajfelov toranj), Evropski parlament u Briselu i Strazburu, gotovo svi gradovi u Italiji ali i Atina, Dablin, Edinburg, Sofija, Beč…
U Srbiji, kampanja se organizuje u celini, na dobrovoljnoj, volonterskoj osnovi. Do sad su je pomogli: Agencija za energetsku efikasnost Republike Srbije koja je projektu pružila institucionalnu i stručnu podršku – i obezbedila prigodne poklone za slušaoce koji se istaknu svojim komentarima i sugestijama. I Rambo Amadeus.
POZVANI STE I VI – UKLJUČITE SE:
ISKLJUČITE 13.FEBRUARA, bar na kratko, što više električnih uredjaja
Pošaljite ovaj mail svim svojim prijateljima, neprijateljima, poznanicima,saradnicima…BAŠ SVIMA
Nikada nisam bio preterani zaljubljenik u televiziju – kada god zateknem sebe ispred ekrana (a da to nije 22″ LCD monitor ) imam osećaj da gubim vreme i da slike koje trče preko fosfora nisu vredne mog vremena (za koje opet osećam da ga nemam dovoljno … ali to je tema za drugi post ili psihologa ). TV sam koristio samo kao veliki ekran za gledanje filmova ili najomiljenije serije svih vremena – Dr. House.
No, silom prilika (dva puta sam u kratkom roku bio bolestan) sam se našao u situaciji da ne mogu da čitam (visoka temperatura), proveravam mail ili kuckam po laptopu, pa je kao opcija za ubijanje viška vremena ipak ostao TV.
I da vidiš čuda – u 3-4 dana sam navikao (ili bolje reći: navukao) na daljinski i beskonačno vrtenje kanala. Samo hipnotičko menjanje velikog broja kanala, bez namere da nešto zaista i odgledam, oduzimalo je po 1 – 2h (na svu sreću, bez sapunica). Čak ni beskonačne samo-reklame serija na Fox Life ili Fox Crime kanalu mi nisu izazivale užasnu netrpeljivost, već otupelu ravnodušnost “proći će, pa će ta i ta serija” – postala mi je jasnija ljudska opsesija tom magičnom kutijom.
Na svu sreću, po ozdravljenju i vraćanju u normalne tokove, ta potreba se izgubila i vratio sam se radiju, kao pravom mediju za moj karakter i ličnost.
Ostao je samo strah da se ova ovisnost o kutiji koja besomučno i bezobzirno jede vreme ne vrati i mnogo bolje razumevanje svih onih kojima je magična kutija u časovima dokolice najbolji drug
Kako je krenuo praznični duh (čitaj: sve manje i manje se radi), pomislih da je idealno vreme za vađenje pasoša i lične karte (one “opasne”, znate, sa kodom) – valjda će manje ljudi doći na sličnu ideju u ove samo-što-nije-nova-godina dane.
Rečeno/učinjeno: nabavio sveže uverenje o državljanstvu, izvod iz matične knjige rođenih, i 4 uplatnice (sve detalje o uplatnicama imate na sledećim stranicama MUP sajta: lična karta i pasoš – sa posebnim osvrtom na poziv na broj, koji treba da odgovara opštini na kojoj ste prijavljeni).
Poučen horor pričama koje vladaju o uslovima u SUP-u Novi Beograd (”ustaneš u 4h; odeš u MUP da te stave na spisak za spisak; u 8h ti dodele broj i vreme kada treba da dođeš; dođeš u to vreme i onda čekaš 100 godina i svađaš se što sa šalterskim radnicima što sa ljudima u redu sve dok to ne obaviš”), rešim da ipak posle posla svratim do SUP-a Novi Beograd i proverim sve detalje pre nego li krenem u epopeju.
Tamo na oglasnoj tabli lepo piše – “pored ove lokacije koja ima dva mesta za prijem zahteva za pasoše / lične karte, radi i lokacija na Bežaniji, Ljubinke Bobić 14, sa jednim mestom za prijem podataka”. Kako znam naš narod (”što je sigurno, sigurno; ovo je glavni SUP, da ja ne rizikujem”) sutradan poranim na Bežaniju i imam šta i da vidim: samo dvoje ispred mene Ni na posao neću zakasniti … ali za malo.
Naime, kao što ste već verovatno čitali kod Alecka ili Urketa, ovo nije najbrža operacija na svetu; procesiranje po zahevu se kreće od 15ak (samo pasoš ili samo lična karta) pa sve do 35 – 45 minuta za oba dokumenta (!) – ni ne želim da računam koliko će vremena biti potrebno na tri mesta za sve novobeograđane za izdavanje ovih isprava.
I nije kriva administracija – bezobrazno sam “špijunirao” tetu koja je obrađivala papire koje sam doneo – ona je unosila podatke brzinom kojoj su joj dve aplikacije (jedna desktop, jedna web) dozvoljavale.
A te aplikacije – to je horor nad hororima – retko gde sam video tako spore i neefikasne aplikacije; kao da nisu prošle ni osnovni proces testiranja.
Razlika između “programera” i programera je što prvi odradi pozitivnu granu (“probao sam na mom računaru jednom i radi”) i misli da je sve time pokriveno; dok drugi napiše aplikaciju, testira je pod svim mogućim i nemogućim uslovima, onda ode na teren, i to tamo gde su uslovi najteži (najstariji računar, skener i dial-up ili ADSL 256 veza) i ponovo testira i probava i meri koliko je potrebno; ove cikluse ponavlja sve dok vremena u najgorim uslovima nisu prihvatljiva; 35 minuta po zahtevu se ni po kakvom kriterijumu ne može nazvati “prihvatljivim”.
Ni jedna aplikacija (bilo web bilo desktop) ne sme dozvoliti da je sporija od operatera; kod ovih aplikacija, gospođa je uspevala da SVE uradi brže od aplikacije – unos podataka, izbor sledeće stavke, unos lozinke.
Ako pišete programe za druge – testirajte ih, i to ozbiljno. Ne u uslovima “imam ADSL 1,5 Mb i 1650 x 1080 ekran” već u uslovima koje očekujete kod korisnika – dial up, i 800 x 600 ekran. Ako pišete program za vrlo važan zadatak i ustanovu i/ili veliki broj korisnika (a MUP i pasoši i lične karte građana po svim kriterijumima spadaju u vrlo važno) testirajte još više ili, ako ne znate kako testirati, nađite nekog ko zna – svi sati uloženi u razvoj aplikacije, sve moguće tehnike i tehnologije primenjene, padaju u vodu ako je krajnji korisnik nezadovoljan, frustriran ili, na kraju krajeva, ne može da uradi posao u datom vremenu – i to je isključiva greška nas programera.
Zato, ako ste programer, i bude vas nervirala sporost i čekanje u redu za pasoš/ličnu kartu – setite se da je tome kriv neko iz naše branše a ne MUP (mada, ruku na srce, živo me zanima kako su izabrali firmu koja je izradila ove programe).
Na kraju, za mene je vrlo prijatno iznenađenje da je MUP ponudio potpuno besplatno:
aplikaciju za čitanje podataka sa lične karte (sa čipom) – ЧЕЛИК (Читач Електронске ЛИчне Карте)
API koji se može iskoristiti ako vaša aplikacija ima potrebe za čitanjem ovih podataka
Znam da je i ta stara Republika bila postavljena na krivim i pogrešnim postavkama, na balansu između kapitalističkog zapada i komunističkog istoka i na kreditima koje je taj zapad sipao, dok je za to bilo potrebe.
Znam da je Tito pre svega bio veliki vlastodržac i monarh u (apsurdno) socijalističkoj republici koja je trebala da predstavlja najbolje društveno uređenje.
Znam da je ovaj naopaki i loš kapitalizam, i pored silnih padova, nepravdi i finansijskih kriza jedini društveni sistem koji još uvek radi i ne pretvara se u svoju suprotnost.
Sve to znam, ali me to ne sprečava da osećam nostalgiju za zemljom mog detinjstva i mladosti, kada je hrvatsko primorje, najlepše na Jadranu, bilo naše, kada sam tamo išao vozom, busom, i provodio fenomenalno vreme. Za zemljom u kojoj su Makedonci bili najtopliji, Bosanci najdruželjubiviji, Slovenci najradniji, a Srbi i Hrvati tu negde. Za zemljom koja je bila lepa, velika, imala i planine i mora, od Triglava do Đevđelije.
Danas je, još koji sat, Dan Republike Zemlje Koje Nema.
U poslednje vreme sam se bavio nabavkom i/ili obnovom hardvera – nešto što sam želeo (dobro parče hardvera koje odlično radi posao … mmmmm, zadovoljstva kompjuterizma ) a nešto što sam morao (mentalna zabeleška: nikada ne držati tečnosti, pogotovo lepljive kao što su sokovi pored tastature i miša; te periferije obično ne podnose dobro kupanje istima ).
U kupovinu obično polazim od sajtova PC Berza i IT Svet, ali, zahvaljujući poslovičnoj neažurnosti i neposlovnosti (”gde da priznam da nešto nemam, otići će kod Mike, napisaću da imam, pa ako baš neko traži, probaću da ga izmuvam ‘za sutra’”), to je samo polazna tačka – na kraju se svodi na beskonačno okretanje telefona, nadajući se da ću negde ipak naći to što mi treba.
Kada sam sređivao dobijene papire, slučajno sam uradio ono što obično ne radim (a što me koštalo već ranije) – pročitao sam garancije koje idu uz uređaje … i ostao zapanjen
U trenutku nisam ukapirao da li je to garancija meni, kupcu da će lepo plaćen uređaj biti popravljen ako se ne-daj-bože pokvari, ili ja njima (prodavcima) garantujem da maltene nema šanse da ih uznemiravam.
Posebno su me iznervirale sledeće stavke:
Pri eventualnoj reklamaciji potrebno je dostaviti kompletan uređaj, ambalažu i prateće dodatke kao i opis kvara. Primanjem ovog garantnog lista, smatra se da je kupac upoznat i saglasan sa svime što u njemu piše.
Ili:
Kupac je dužan da sačuva originalnu ambalažu i da je obavezno koristi pri svakom internom ili eksternom transportu.
Na stranu što ne znam šta je to “interni transport” (valjda kada prenosim kućište iz sobe u sobu ) da li likovi koji pišu ovakve garancije uopšte koriste parče tela zvano mozak? Da li svi oni očekuju da kupim jedno 10 kvadrata stana više, da bih sačuvao sve moguće kutije i sve moguće ambalaže u koji oni zdušno trpaju proizvode?
Ono što me još više zanima, kakva su moja/naša prava? Da li mogu da se “pobunim” protiv ovoga? Odgovor tipa: “kupi u drugoj radnji” ne štima, jer je blic proba (”dajte mi molim Vas vašu standardnu garanciju” a bez da sam išta hteo da kupim) pored zbunjenih faca prodavaca pokazala da su tekstovi maltene identični.
U normalnim zemljama dovoljno je da predmet u pitanju solidno upakujete, dok kod nas – “čuvaj majstore”. Sve u svemu, još jedan od apsurda srpske kupovine.
(o Društu za zaštitu potrošača neću ni trošiti reči – nemaju čak ni sajt).
Upravo sam imao razgovor sa jednim mlađanim studentom beogradskog fakulteta u kome mi je predstavljao situaciju za šta se oni “bore”, štrajkuju (i guše beogradske ulice) i traže povlastice, ne znajući da sam ja obično cepidlaka i da obično tražim i dodatna pojašnjenja.
Naime, Srbija je krenula u reformu visokog školstva po Bolonjskoj deklaraciji; da ne davim publiku sa svim detaljima, sada su:
svi ispiti bodovani
student mora da skupi određen broj poena za prelazak u sledeću godinu
maksimalni broj poena za godinu je 60
E sad, tek se počelo sa celim procesom, pa je i letvica malo niža; za upis sledeće godine je potrebno da ispolažete ispite sa minimumom od 42 poena (što smatram sasvim korektnim), zatim 2008/09. godine 48 poena i za studente u školskoj 2009/10. godini 54, da bi se tek 2010/11 dostiglo svih 60 poena.
No, to nije kraj; pored samog upisa, većina studenta je vrlo zainteresovana (potpuno razumljivo) da bude na budžetu, tj. da ne plaća (visoke) školarine; i to ne po bilo kojim kriterijumima no traže da:
svi koji imaju 42 boda i upišu sledeću godinu budu na budžetu
bezuslovni upis završnih godina studija za sve studente Univerziteta u Beogradu, upisane zaključno sa generacijom 2005/2006. godine
traže i ukidanje naplaćivanja prenetih bodova iz prethodne godine studija
zahtevaju i smanjenje školarine na fakultetima
Gospodo studenti, a da nije malo mnogo? A šta ćete vi da date? Kako je neko lepo rekao “budžetski studenti su zaposleni na fakultetu, sa obavezom da daju ispite”.
Gospodo studenti, mislim da je krajnje vreme da shvatite da je studiranje na budžetu ove zemlje (i bilo koje druge, kada smo već kod toga) privilegija i da za nju itekako treba da se borite i izborite. Od vas zavisi koliko ste vremena i truda spremni da uložite u to; ja računam barem onoliko koliko je potrebno da preskočite (trenutnu) granicu od 20% (amadman Jagode Jorge) ili koja već da je postavljena. Sad, da li su razlozi za baš 20% najbolji na svetu, to ne znam; opet, znam sigurno da budžet nije neizmeran izvor prihoda i da ga ne može trošiti kako ko misli da treba.
Da se ja pitam, uveo bih prosto, najprostije rangiranje (broj_poena*10 + prosek) i 20% tih ljudi (bez obzira da li su samofinansirajući ili već na budžetu) nagradio time što bi im ova država platila školovanje i beneficije. Sreća te se ne pitam ali je princip zdrave konkurencije i borbe nešto sa čim se budući akademski građanin treba sresti sad i odmah, a ne kada počne da radi.
Žalimo se da su diplome i akademski status odavno pretvoreni u svoju negativnost i da u ovom društvu ne znače mnogo; možda je konačno došlo vreme da zaista najbolji završavaju fakultete i vrate dostojanstvo tamo gde i pripada – na fakultete.
(I da, znam da se ispiti i dalje plaćaju, da deca profesora i dalje hladno trče kroz ispite i godine, da su profesori nekompententni, inertni i nepripremljeni; no, to su posebne teme i posebni problemi i ne mogu se koristiti kao izgovor za nespremnost da se ozbiljno zapne, uči i polaže).
Ponekad se čuda zaista dešavaju; ponekad se čak i u našoj Srbiji normalne stvari kao što su reakcije Zaštitnika građana Saše Jankovića i Poverenika za informacije od javnog značaja Rodoljuba Šabića, Odbora Skupštine Srbije za sprečavanje sukoba interesa, Specijalnog tužioca za visokotehnološki kriminal, Asocijacije nezavisnih elektronskih medija, oba najveća druženja novinara Srbije (NUNS i UNS) i naravno svih nas, uvažavaju i sama čuda dešavaju: RATEL je odustao od svog vrlo problematičnog dokumenta.
Sada čak i dušebrižnici (pogledaj komentare) mogu da odahnu i da prihvate da taj dokument ipak nije bio bezazleni spisak tehničkih zahteva i da takve stvari treba sprečiti.
Posao nije gotov – predlog nove verzije dokumenta će biti stavljen na javnu raspravu čim se usvoji novi Zakon o zaštiti podataka o ličnosti – ako možete, učestvujte u njoj.
Prosto je neverovatno kako neke “službe” (čitaj: BIA i srodne) kroz svoje marionetske organizacije (čitaj: RATEL) proguravaju najstrašnije “tehničke” dokumente čiji je cilj samo jedan: uspostavljanje kompletne kontrole nad vašim elektronskim životom.
Pružalac Internet usluga je dužan da, u okviru svog tehničkog sistema, obezbedi hardver i softver za monitoring saobraćaja između proizvoljnog pretplatnika, preko pružaoca Internet usluga, prema trećem Internet provajderu.
Hardver i softver, koji obezbeđuje pružalac Internet usluga, treba da omoguće:
a) pasivni monitoring Internet aktivnosti u realnom vremenu;
b) prikupljanje i analizu statistike Internet aktivnosti;
v) presretanje elektronske pošte, pridruženih sadržaja (attachment) i obradu Web mail-a;
g) presretanje IP telefonskog saobraćaja, faksimila i IP video saobraćaja;
d) presretanje IM (instant messenger) saobraćaja;
đ) presretanje saobraćaja na peer-to-peer mrežama.
Hardver i softver treba da omoguće rekonstrukciju presretnutog saobraćaj do nivoa aplikacije i filtriranje po:
a) korisničkom imenu ili korisničkom telefonskom broju;
b) adresi elektronske pošte;
v) IP adresi (ili opsegu);
g) MAC adresi;
d) IM (instant messenger) identifikaciji.
Obratite pažnju na između proizvoljnog pretplatnika deo; ne onog kod koga je sud to zahtevao, već bilo kog!
Ustav? Zakon? Pravda?
Možda kada od “nezavisnih” agencija napravimo nezavisne agencije i kada sudstvo i policija krenu da rade svoj posao i kada političari, pored silne želje i potrebe da zadovolje užu, širu i najširu porodicu počnu da razmišljaju o “beznačajnim” stvarima kao što je dobrobit upravo onih koji su ih na ta mesta i doveli.
I dalje mislite da je najvažnija vest hvatanje Karadžića? Razmislite još jednom. To je jedan čovek, a ovde se stavlja Balkanski špijun nad svima nama.
Ako znate bilo kog u javnim medijima, potrudite se da od ovoga naprave pravu, veliku vest. Ako imate bilo kakvog načina da širite vesti dalje (blog, lista, forumi) uradite to. Sad. Vaš elektronski život je vaš a ne RATEL-ov.
Negde pročitah jednu rečenicu koja mi je ostalo duboko urezana:
Jedan od mojih, ovaj, kako da kažem, vidljivih problema je težina (za nevidljive probleme jedan post je malo 
).
)
Banke i njima slične institucije su neizmeran izvor priča i dogodovština (vidi ovde: 
Nisam preterani poklonik raznih teorija zavere, moćnika i tajnih ali jako moćnih institucija / korporacija / društava; ja sam pre za diskusije tipa daj-mi-dokaz-i-ne-zavlači-me (posledica mog matematičko / programerskog usmerenja 
).
Već sam ranije pisao da su moja iskustva sa našim hosting kompanijama (konkretno 
Nikada nisam bio preterani zaljubljenik u televiziju – kada god zateknem sebe ispred ekrana (a da to nije 22″ LCD monitor 
Drage blogerke / blogeri, dragi verni čitaoci i svi vi koji zalutate na strane 
Kako je krenuo praznični duh (čitaj: sve manje i manje se radi), pomislih da je idealno vreme za vađenje pasoša i lične karte (one “opasne”, znate, 
Danas je, još nekoliko sati, Dan Republike. One stare, jedine i prave 
U poslednje vreme sam se bavio nabavkom i/ili obnovom hardvera – nešto što sam želeo 
(dobro parče hardvera koje odlično radi posao … mmmmm, zadovoljstva kompjuterizma 
Upravo sam imao razgovor sa jednim mlađanim studentom beogradskog fakulteta u kome mi je predstavljao situaciju za šta se oni “bore”, štrajkuju (i guše beogradske ulice) i traže povlastice, ne znajući da sam ja obično cepidlaka 
Ponekad se