Već sam ovde pisao na temu kako se Telenor “brine” za svoje korisnike; no, oni definitivno pretenduju na to da postanu tema na mom blogu a ne samo sporadičan članak s vremena na vreme.
Naime, danas sam primio račun za februar (postpaid, i vezan na Prenesi 250 tarifu zbog kupovine telefona) i obaveštenje; u prvom trenutku, prijatno iznenađenje:
Kao korisniku PRENESI 250 paketa, sada Vam na raspolaganju stoji 325 minuta razgovora i 325 SMS poruka, što je za 75 više nego do sada. Cena minuta i SMS poruka u Vašem paketu ostaje ista, kao i Vaše mesečno održavanje.
Lepo, nema šta; taman je počeo onaj topli osećaj u stomaku “ima nade; i ovde ću konačno za svoj novac dobijati sve bolju i bolju uslugu, kao i u normalnim zemljama” kada mi je jedan detalj u priloženoj tabeli privukao pažnju:
i naravno, ušuškana na samom dnu računa, “sitna” izmena tarifnog paketa:
Sitna izmena? Ne baš; mala analiza uz pomoć Vašeg Telefona pokazuje da korisnici mog profila (puno poziva relativno kratkog trajanja) dobijaju praktično duplo ili više skuplji paket:
- svaki poziv troši jedan besplatan minut; pre toga je 2 - 3 kratka poziva stajalo u minut
- pošto potrošite besplatne minute, svaki poziv će vas koštati najmanje 9.2 dinara (2.9 uspostavljanje + 4.9 minut + PDV)
Konkurencija? Borba za svaku mušteriju? Povlastice za korisnike? Nije nego; no, kako zagrabiti što više bez da se pruži dobra i kvalitetna usluga. Znam ja šta je kapitalizam, profit, tržište; tako mora, to je jedino radeći sistem. Ono što bi mogli da izbegnu je podsmevanje:
Čekam dan kada će se izglasati zakon da operateri moraju da omoguće promenu operatera bez promene broja; možda će ih tako nešto konačno opametiti i naterati da pružaju kvalitet za pare a ne samo šarene papiriće.
Na kraju, nemam ništa (efikasno 
) protiv Telenora; prosto sam njihov korisnik, pa je sve ovo iz prve ruke; to ne znači da je taborima MT:S-a ili VIP-a bolje 
11.3.2008
Svakodnevnica
Dejan VesićKomentari (13)
Ovaj članak je izazvan naizgled potpuno bezazlenim razlogom; naime, za Božić (srećan Božić svima koji ga slave!) obično odemo do Aranđelovca (i Maja i ja smo odatle) da ga provedemo sa nama dragim ljudima. U pauzi, daleko od beogradske vreve, ovde i posegnem za daljinskim upravljačem TV-a, čisto da prođe vreme između obroka
Iako od Aranđelovca ne treba puno očekivati, čak i ovde se nešto kreće; doduše, u sferi televizije a ne politike. Od skora je aranđelovačka Ar-Tel kablovska televizija kupljena od strane Kopernikus sistema; rezultat: gomila novih kanala se pojavila (Fox Crime i Fox Life recimo), a stari su dobili u kvalitetu.
Sa druge strane, u Beogradu, moj kablovski provajder je već dugo (na žalost) PTT KDS - još jedan društveno/državni mastodont kojeg izgleda izdržavamo svi mi a ne kvalitet usluge koji nam pružaju (ja izgleda imam problem ili dva sa ovakvom vrstom organizacija, šta li).
Ne znam odakle pre da počnem: od sajta, koji izgleda kao delo petaka (ako sam uvredio nekog iz 5. razreda osnovne škole, izvinjavam se - verovatno ima petaka koji bi to bolje uradili), do (ne)korisnosti informacija (vrlo često ni spisak kanala nije tačan) pa sve hvalospeva na samom sajtu:
Ovoliko superlativa u tako malom tekstu - “najstariji kablovsko-distributivni sistem”, “15 godina”, “vrhunski kvalitet”, “savremena tehnička rešenja” - zaista zvuči vrlo moćno.
No, sačekajte, tu nije kraj, pogledajte pod Usluge:
Sem što smo svi sada lepo naučili kakva je razlika između dvosmerne i jednosmerne komunikacije šta mislite šta je sa ovog spiska važeće? Da pomognem, od “velikog broja raznovrsnih servisa”, ako ukinete brzi Internet, spisak se svodi na 0 (nula), ili maštanje u dubinama PTT birokratije.
Dalje, hajde da malo prekopamo po “vestima”:
16.05.2007 - (o sreće) - dobijamo novi kanal:
Zatim, 20. avgusta 2007. sledi povećanje pretplate:
Valjda je taj jedan kanal doneo toliko posla da je povećanje od 14% bilo neminovno, pošto od maja 2007-e niti je dodata neka nova usluga ni neki novi kanal.
Poređenje sa konkurencijom prosto izgleda smešno: SBB uvodi plaćene pakete u digitalnom formatu, dok KDS ide okolo i deli letke za uvođenje usluge tele-nadzora?
Sada onaj plazeći poštar sa glavne stranice KDS sajta itekako ima smisla - plazi se on nama, i to uspešno.
I da, da ne zaboravim: naravno da sam pisao na jednu jedinu bezličnu e-mail adresu na sajtu tražeći bilo kakve informacije o budućnosti ove nesrećne kablovske televizije. Pogađajte da li je iko odgovorio? U stvari, jeste, dobio sam automatizovan odgovor:
**********************************************
** THIS IS A WARNING MESSAGE ONLY **
** YOU DO NOT NEED TO RESEND YOUR MESSAGE **
**********************************************
----- Transcript of session follows -----
<info-kds@jp.ptt.yu>... Deferred: Connection timed out with krozpix.ptt.yu.
Warning: message still undelivered after 1 hour
Will keep trying until message is 1 day old
Treba li dodati još nešto na temu profesionalnosti “najstarijeg” “vrhunskog” KDS sistema koji radi u okviru “još boljeg” PTT davalaca usluga? Da jedna jedina e-mail adresa ne radi?
Ne da treba privatizovati sve ove dinosauruse (ma šta gospođa ili gospođica ministrarka Aleksandra Smiljanić mislila o tome), već ih treba privatizovati u roku od odmah. Daleko od toga da je kapitalizam dobar sistem; nepravedan je i bolan za većinu ljudi uključenih, ali ima ono što svim našim državnim sistemima nedostaje od samog starta: pokretač za napred (profit) i korektivne mehanizme koji ne dozvoljavaju da nas korisnike baš stalno maltretiraju (konkurencija).
(ako žalopojki nije bilo dosta imate i ceo forum posvećen KDS problematici: http://kablovskiforum.7.forumer.com/viewforum.php?f=8)
7.1.2008
Svakodnevnica
Dejan VesićKomentari (7)
Znam da ste svi već videli Moosheminu akciju. Znam da ste već svi potpisali peticiju.
Ali zbog onog malog, majušnog procenta mojih čitalaca koji to nisu videli/uradili iz milion čudnih razloga, ovaj članak je podsećanje.
Možda vas glas ne promeni ništa; možda to ostane samo još-jedna-od-mnogih peticija na nepreglednoj Mreži; ali ta sitna šansa, ta mala verovatnoća da će baš vaš glas, baš ova peticija pokrenuti nešto i od nečijih 20% načiniti nekom mnogo važnijih i bitnijih 100% (zdravlja, stana, knjiga, odeće, malo iskrica u očima za novu godinu), potpišite - i ne, ne mora da ste iz Novog Sada - dovoljno je da razumete i podržavate.
Ta malecna nada je vredna vašeg vremena.
24.12.2007
Svakodnevnica
Dejan VesićKomentari (3)
Nasilje je svuda oko nas; siledžije na ulicama, siledžije u besnim kolima sa krst-oko-retrovizora znakom, siledžije čak i u najvišim državnim institucijama. Nemaština, neuređena država, loša ekonomija … sve to zvuče kao dobri izgovori za nasilje.
To spoljno, vidljivo nasilje se može i sprečiti; policija (kako tako) radi svoj posao, sudstvo (vrlo sporo i neefikasno) donosi presude i puni zatvore.
No, postoji ono ružno, duboko skriveno nasilje, nasilje koje se sprovodi iza zatvorenih vrata, u porodicama svih ekonomskih, socijalnih i obrazovnih slojeva, nasilje nad fizički slabijima, nad decom i ženama - modrice ispod odeće, tamne naočare i stid i skrivanje pogleda.
Naša sredina, naša Srbija, na to nije imuna. Samo se zahvaljujući uvreženim patrijahalnim običajima o tome do sada ćutalo, to je bila sramota zbog koje se, apsurdno, žrtve trebale stideti umesto siledžija, najčešće muškaraca u tim porodicama.
Današnji dan, 25. novembar, je proglašen danom borbe protiv nasilja nad ženama; današnji dan ne znači da se samo danas treba osvrnuti na one kojima treba naša pomoć, na one koji žive u strahu i kojima su osnovna ljudska prava na rad, razvoj, jednakost uskraćena od zlih i ograničenih ljudi.
Pomoć postoji. Sigurne kuće i ljudi koji rade u njima su pravi način; za savet, za privremeno utočište, za trajno rešenje problema.
Jedna od aktivnih sigurnih kuća u Srbiji je Sigurna kuća u Novom Sadu, projekat Centra za socijalni rad grada Novog Sada. Na stranicama sajta možete naći vrlo korisne informacije, od definicije samih termina, do ispovesti žrtava nasilja.
Preko 400 savetovanja telefonom (broj je 021/646-57-46), direktan rad sa skoro stotinu osoba (Savetovalište protiv nasilja u porodici funkcioniše utorkom i četvrtkom u okviru Centra za socijalni rad, ulica Zmaj Ognjena Vuka 13, Novi Sad, a broj telefona Savetovališta je 021/421-166 lok. 606), 72 osobe (36 žena i 36-oro dece) su našle utočište samo ove, 2007-e godine.
Tu je i Internet savetovalište gde stručni tim pruža sve informacije, kako registrovanim tako i anonimnim članovima.
Proširite reč - o ugroženima, o Sigurnim kućama, o tome da nasilje može prestati. Proširite reč - na blogovima, na sajtovima, među prijateljima i poznanicima; pomognite onima koji su ugroženi, bacite im nade da tako ne mora biti, da se mogu izboriti za svoje parče slobode i ravnopravnosti. Ne dozvolite da zastareli načini i običaji pobede; uradite nešto danas, sutra, svakoga dana kada vam se pruži prilika zbog njih i zbog vas. Vaše malo truda nekom može mnogo značiti.
Dvadeset peti novembar - svakog dana.
25.11.2007
Svakodnevnica
Dejan VesićKomentari (2)
27. septembra 2007. godine umro je gradonačelnik Beograda, Nenad Bogdanović
Grad, ali i cela zemlja ponovo su izgubili Velikog čoveka. Pametnog, obrazovanog i kulturnog. Čoveka sa vizijom za svoj grad i velikom željom da to i ostvari. Ja sam samo jedan od svedoka da je u tome i uspevao. Gubitak je veliki. Najiskrenije žaljenje.
28.9.2007
Svakodnevnica
Maja VesićKomentari (1)
Novine, kao i svi javni mediji, tačno biraju svoju publiku; teško da e-Magazin ima iste čitaoce kao i Svet. Takođe, teško da su “vesti” uvek vesti - pravovremena informacija/komentar na informaciju koji će čitaocu preneti/obogatiti njegov fond znanja - neke “vesti” imaju daleko veću prođu, pa shodno tome i prodaju novina.
Novina kao što su Press i Kurir bilo je i biće; prosto jer je publika tu, traži jevtinu i kratkotrajnu zabavu. No, nekako sam smatrao da čak i takve novine imaju minimum profesionalnog dostojanstva, odnosno crtu ispod koje nisu spremi da padnu. Pogrešio sam, barem za Kurir.
Neko/neka potpisan kao I. Đukić je objavio tekst o Mirjani Karanović, jednoj od naših najvećih glumica; tekst koji je (da oproste čitaoci ovog bloga) gadan, zlonameran, nacionalistički i pre svega glup. Čak i sveopravdavajući izraz “pa mora i taj/ta I. Đukić ‘leba da jede” ovde ne stoji - sigurno postoji nekakav drugi posao, koji bi dao isto para kao i posao u takvoj novini kao što je Kurir; uz to, taj drugi posao sigurno ne zahteva spuštanje ispod svih civilizacijskih minimuma i blaćenje osobe samo zato što je poznata i što će šlajfna od 1/8 strane doneti kratkotrajnu “slavu” nazovi piscu.
Shvatam potrebu tržišta za žutom i žućom štampom; shvatam neophodnost postojanja novina koju ovu potrebu hrane; ne shvatam da ne postoji državna, društvena (socijalna) i na kraju auto-cenzura od ovakvog bolesnog govora mržnje, od ovakvog niskog i prljavog načina skretanja pažnje blateći ljude koji su za ovu zemlju učinili mnogo, mnogo više od bilo kakvih novina.
Ne kupujte Kurir. I svima okolo takođe recite isto. Možda pomogne - odmoći sigurno neće.
26.9.2007
Politika, Svakodnevnica
Dejan VesićKomentari (4)
Prosto je neverovatno kako se strane ili „strane“ kompanije kod nas vrlo, vrlo brzo priviknu na ovdašnji način rada (da li je do vazduha ili do toga što je većina menadžera ove gore list, ne bih znao) i politku OKKMaiPT („Oderi korisnika koliko možeš a i preko toga“).
Telenor nije nikakav izuzetak – čak se uklopio vrlo dobro u gornji poslovni model, i to za kratko vreme. Znate za njihovu kampanju koja je u toku:
„Opustite se – nema roaminga na telefonske pozive u Crnoj Gori“ ?
E, sada priča sledi – istinita, sveža, bez laži i prevare.
Moj prijatelj, inače verni korisnik Mobtel/Telenor mreže preko 10 godina, odlazi povremeno na more u Crnu Goru. Kako mu je posao direktno vezan za korišćenje laptopa/maila/telefona, koristio je GPRS usluge. Ove godine, poveden gornjom reklamnom kampanjom Telenora da nema roaminga u CG je propustio da uzme lokalnu karticu i broj u CG. Ipak je proveravao redovno stanje svoje potrošnje, ali je usluga *311# (koja bi trebala, ali izgleda samo trebala da daje stanje trenutnog zaduženja) davala uobičajene (i potpuno netačne) podatke i nije davala nagoveštaj hororu koji dolazi.
Vratio se sa odmora, ne sumnjajući ništa; nakon desetak dana, jedne subote u 12:30h ga je iznenadila SMS poruka sledeće sadržine:
“Postovani, na osnovu prekoracenja limita potrebno je uplatiti _veoma_mnogo_ din do (ovde je bio isti dan kada je primio poruku) u 20h. Za dodatne informacije 011/3013252 i 011/3013253.“
Ostavljen mu je rok od manje od 8 sati i to u subotu popodne da izmiri navodni dug od _veoma_mnogo_ din ili da mu broj bude isključen!? Praktično ucena jer mu telefon neprekidno treba zbog posla (mada i pristojni ucenjivači ostave barem 24h kao rok).
Nakon toga je nebrojeno puta pokušao da dobije navedene brojeve telefona i da sazna o čemu se radi i zašto je račun toliki, ali bezuspešno. Brojevi su bili neprekidno zauzeti - možda kao pokazatelj koliko se njih zaista opustilo u Crnoj Gori. Što je još važnije, nije bilo mogućnosti za proveru i reklamaciju.
Pozvao je Call Centar na broj 9863, čekao nekoliko puta po 2-3 minuta da dobije operatera koji mu je ponovo potvrdio ono što je pisalo u SMS poruci i savetovao da uplati iznos. Čak mu je rekao da Telenor to radi da bi ga, kao korisnika, zaštitio od moguće zloupotrebe telefona (krađe) – ajde, jasno je da nas Telenor štiti kada nas obaveštava da smo napravili preveliki račun – ako to učini na vreme, a ne nakon 10 dana, ali avaj… kako nas to štiti kad nam daje manje od 8 sati da taj dug izmirimo bez mogućnosti reklamacije? (sve se to desava u subotu popodne). Prijatelj je uzeo listing tj. specifikaciju i sad pokušava da otkrije kako su ga nasankali. Neke stvari je otkrio, ali kasno.
Na dotičnoj specifikaciji poziva koju je izdao Telenor, za GPRS stoji samo vreme trajanja ali ne i količina podataka – a GPRS se tarifira isključivo po količini prenetih podataka, a ne po trajanju sesije. Na pitanje operateru zašto je to tako i kako da po toj specifikaciji uopšte proveri račun, dobio je samo potpuno opštu priču tipa: možete se obratiti na naše korisničke servise ili reklamirati račun i bla bla bla.
Prijatelj je pozvao i ProMonte službu za korisnike koji su rekli da oni nemaju ništa sa gornjom pričom i da se treba obratiti svom operateru Telenoru. Nekako i logično, što bi se oni bavili „tudjim“ korisnicima? Doduše, prilikom dolaska u Crnu Goru dobijete ljubaznu SMS poruku da se za sva pitanja možete obratiti njihovom Call centru na 9848 - no, možda pravo na zvanje tog broja važi samo dok ste u CG. No, nelogičan je odgovor službenika Telenorovog Call centra koji kaže: to što je tolika cena nije do nas, nego do njih u ProMonteu, oni su nam isporučili takav račun, koji se opet, ne može baš proveriti jer je specifikacija bez osnovne jedinice za ovaj obračun – količine prenešenih podataka. Možda bi trebalo pitati njihovu zajedničku centralu u Norveškoj da li su im rekli da tako rade, jer su se očito njihova deca, Telenor i ProMonte baš zaigrali (i to gle čuda, na račun korisnika).
Sada surovi podaci:
Promonte, deo iste Telenor grupacije, ima sasvim posebna GPRS pravila igre: GPRS prenos tarifira na 100 kb (?!?). Dovoljno je da u roamingu proverite poštu preko mobilnog telefona – samo spisak poruka – i prenesete ma i kilobajt – izvolite, tarifirani ste sa 62.04 dinara + PDV. Ako se prevarite pa to probate više puta tj. redovno u toku dana, samo pomnožite sa brojem provera i videćete koliko će para da vam uzmu. Ovo važi bez obzira kako proveravate poštu: preko telefona ili preko računara koji telefon koristi kao pristupnu tačku.
Sa druge strane, kod Telenora za 1 Mb GPRS u roamingu (koga u reklamnoj kampanji Telenora za CG „Samo opušteno, nema roaminga na telefonske razgovore“ ne pominju, i ako to prečujete …), platićete zastrašujućih 636.25 dinara + PDV. Ako dodamo PDV to je lepih 750 dinara po megabajtu (ili, ko više voli, „sitnih“ 9.4€ po megabajtu)
Ako odete na ProMonte sajt tamo ćete saznati da 100 KB prenesenih podataka po GPRSu košta 0.068 Eura + PDV za period od 8-22 časa ili 0.040 Eura + PDV za period od 22-08 časova, za „lokalne“ pozive.
Kad ovo preračunate na 1 MB, to mu dođe oko 0.8 Eura po MB. Znači, GPRS preko Telenora u Crnoj Gori je barem 12 PUTA SKUPLJI od lokalnog broja (opet, to su dve članice iste Telenor grupe).
Da ne zaboravimo i daleko običniju uslugu: SMS. Obična SMS poruka u „odsustvu roaminga“ u kombinaciji ProMonte / Telenor košta 9.24 dinara + PDV.
Šta reći sem: svaka čast Telenorovim marketinškim stručnjacima. Napravili su reklamu koja je zaista zavodljiva i može lako da dovede u zabludu korisnike („Samo se opustite“). Još su mudrije smislili da korisnika, tokom korišćenja roaminga ne obaveštavaju o trenutnom stanju (redovno probajte *311#, ali Vam neće puno pomoći, stanje se ažirira tek kada roaming partner isporuči svoj izveštaj – do tada živite u zabludi da je Vaša potrošnja sasvim uobičajena bez znaka horora koji dolazi), već čekaju da se totalno ukopa i onda ga „obraduju“.
Nadam se (mada mi je strepnja veća od nade) da će barem novi operater uvesti neke normalne poteze, a ne fino upakovane prevare za korisnike; da će neko ovde umesto „dobrih poslovnih običaja“ ponuditi zaista dobre poslovne običaje i poštovanje korisnika a ne dranje na svakoj strani.
Do tada:
- ZABORAVITE na GPRS/SMS roaming u Telenor/Promonte kombinaciji
- Još bolje, zaboravite na bilo kakav roaming – kupite lokalni broj; to će sprečiti operatere da besramno i bezobrazno zarađuju na vama.
13.8.2007
Svakodnevnica
Dejan VesićKomentari (27)
Posao kojim se bavim (programiranje) je izuzetno dinamičan; promene su brze i ponekada veoma drastične - nove tehnologije zahtevaju ogromnu količinu vremena da bi bili barem u toku.
Iako je Mreža odličan izvor informacija, papir i miris knjige, kao i sažeto znanje na stranicama su jak konkurent, pogotovo u specijalizovanim oblastima.
Amazon je vrlo dugo moj izvor knjiga i to upravo američka podružnica - tu su knjige daleko jevtinije od ostalih (recimo britanskog Amazona). Svakih nekoliko meseci, sakupim dve-tri knjige i naručim. Čekanje od 15 - 20 dana, i oko 1000 dinara poštarine, i sveži naramak knjiga je spreman za prelistavanje, čitanje, odlaganje po ćoškovima …
I ovog puta sam ponovio rutinu; tri odlične knjige iz oblasti programiranja:
(oko 100$ ili 6.100 dinara - na svu sreću, nisam platio ja, nego sam ove knjige odabrao kao poklon; zašto “na sreću”, čitajte dalje)
i potpuno smetnuo sa uma teme koje su bile vrlo aktivne pre nekoliko meseci, recimo:
Valjda sam mislio da će moje kliktanje na Amazon stranicama proizvesti drugačiji efekat
U svakom slučaju, za dva-tri dana je zazvonio telefon i više-ne-tako-umilni ženski glas je zacvrkutao da imam Amazon pošiljku što je proizvelo hladan tuš na 39 °C - svega sam se setio.
No, kada sam se već uhvatio u kolo, da probam da zaigram kako treba: kako mi je rekla da su njihove špediterske usluge 4.488 dinara (!!! - ili skromnih 74% od cele pošiljke) zatražio sam da mi kurir dostavi tovarni list na kuću, i da pokušam sa nekim drugim špediterom.
Slaba vajda - “otkup” (šta god to značilo) tovarnog lista od cenjene firme “Express Courier” je preko 1.500 dinara; troškovi carinjenja i špediterski troškovi oko 3000 (iako na knjige NEMA CARINE, SAMO PDV) tako da je minimum 4.500 dinara; tu sam se savio i pristao da bude sve po njihovom; mogao sam da vratim knjige, ali je poklon u pitanju.
Ok, za dva dana stigoše i knjige i finalna cifra: ŠEST HILJADA I TRI STOTINE TRI DINARA (6,303 din = 103% vrednosti pošiljke)!
Pre nego što počnem da se derem, da fino razmotrimo raspored troškova (kliknite gore na sliku za detalje):
Špediterska usluga: 3600 dinara + 648 din PDV - treba li ovde išta dodati? Da li postoji ikakav bolji legalan način da se ovako laganica zarade pare, 45€ za firmu i 8€ za državu? Pa, ima:
Carina: 1.815 dinara; kao što rekoh, knjige su oslobođene carine (proverio kod Carine); kako smo onda dobili ovih skromnih 22€? Vrlo prosto:
| 1. Carina: |
75,45 |
| 2. Naknada za proceduralnu obradu Jedinstvene Carinske isprave: |
300,00 |
| 3. Taksa u novcu prema masi robe: |
230,00 |
| 4. Naknada stvarnih troškova carinskog organa |
600,00 |
| Svega (1. - 4.) |
1.205,45 |
| 5. Porez na dodatu vrednost (PDV): |
609,64 |
| Svega (1. - 5.) |
1.815,00 |
(raspitao sam se: stavka 2 je što je teta lomila nokte dok je popunjavala carinski obrazac; stavka 4 što su uzeli paket, otkinuli fakturu i dali teti iz stavke 2 da prekuca fakturu u JCI)
Kako lagan postupak da od 75,45 dinara dođete do 1.815,00 dinara - treba nahraniti sve one na vlasti, treba zakrpiti gomile rupa po džepovima, a kako drugačije nego udaranjem po knjigama? Hajde da su cigare ili alkohol u pitanju - to se da lepo prošvercovati, i sakrivati godinama (znate li kolicni je šleper pun cigara) nego 40 x 20 x 20 cm paket pun (zaboga) knjiga?
Srbijo, zemljo, dokle? Dokle bre da plaćamo namet na sve što iole liči na pamet? Da li iko na vlasti ima obraza da pogleda malo i one koji su ga birali, da pored silne potrebe da nafatira svoje iz uže i šire porodice nešto vrati i biračima? Možda jednostavan način da naučimo nešto, da uživamo u takvom luksuzu 21. veka kao što su knjige i da plaćamo barem malo manje od 100%?
P.S. Pisao sam Amazonu; vratili su kupcu, kao utehu, 18$ koje su naplatili za shipping & handling; obećali su da će porazgovarati sa UPS-om; pišite i vi - ne može da škodi.
P.P.S. Najbolje da vam knjige isporuče u nekoj normalnoj državi, kod prijatelja ili poznanika; oni lepo prepakuju to i pošalju najobičnijom poštom. Svi ti troškovi neće biti ni 15% onoga što zemlja Srbija može da vam priredi.
Update 29-06-2007: Ne budi lenj, prevedem ceo članak i pošaljem Amazonu, sa sve skenom računa; oni kulturno odgovore da će kupcu refundirati 103$ i videti dole niz lanac šta se može uraditi da se ovo ne dešava (!) Možda ima nade, sve dok ne zavisi od naših mamlaza.
Update 21-08-2007: I Mooshema ima “simpatična” iskustva: http://www.mooshema.com/2007/08/20/pozovi-dhl-radi-sporosti…
28.6.2007
Svakodnevnica
Dejan VesićKomentari (19)
Stvari su da se troše, da služe nama a ne obrnuto.
Prava stvar je izguljena, ogrebana, možda i čak malo zalomljena; prava stvar ponosno nosi ožiljke svoga korišćenja, dokazujući vrednost i sebi i svome vlasniku.
Prava stvar ne sedi fino umotana u lepoj kutiji i čeka “onu pravu specijalnu priliku” - mi čekamo “prave specijalne prilike” i propuštamo toliko prilika koje su mogle biti i specijalnije, samo da nismo prevideli njihov pravi potencijal; čekamo, da bi se na kraju osvrnuli kajući se za svim tim propuštenim prilikama.
Postoji toliko mnogo razloga zašto mnoge stvari postaju smetala i višak:
“Toliko sam platio/la te cipele!” - fino, ali ako ih ne koristite, ako ste ih “prerasli”, ako vam ne trebaju, oslobodite ih se.
“Jednog dana, ovo će vredeti mnogo!” - ako ste profesionalni kolekcionar/antikvar, onda verovatno znate o čemu pričate. Ako niste, razmislite da li su godine i godine čuvanja, premeštanja, brisanje prašine vredni tih (nesigurnih) para na kraju priče.
“Ali ovo je poklon od teče/strine/zaove/svekrve/jetrve …!” - pa? Niste vi krivi za izbor darodavca; računa se dobra volja - ako vam ne trebaju, prosto vam ne trebaju.
“Ovaj predmet ima sentimentalnu vrednost” - ovo je, ma koliko mi bilo teško da priznam regularan izuzetak - ako je to za vas zaista važno, podseća vas na scene prošlosti, budi neka posebna osećanja, neka je; ne može ih biti mnogo.
Sem tih izuzetaka, ne dozvolite da robujete ormanima iz kojih ispadaju nepoznati predmeti koje sa čuđenjem gurate nazad; da vas iza ormara vrebaju kese prepune papira za koje nemate volje da se uhvatite u koštac; mrdnite se, nije teško. Uradite nešto, recimo:
Papiri
Gomile starih računa Infostana, telefona, RTS-a, KDS-a, gomile starih dokumenata koji vrebaju iz fioka i ormara - skenirajte. Trenutno olakšanje kada gomila nestane i ostane samo jedan DVD disk (dva: drugu kopiju odnesite na drugi kraj grada/zemlje - backup je prava stvar) je vredan nekoliko sati robotskih akcija: “otvori skener - stavi dokument - skeniraj - otvori skener - stavi novi dokument” … Naravno, ovo NEMOJTE raditi sa dokumentima od posebne važnosti kao što su originali ugovora, vlasnički listovi i slično. I UZDRŽITE se od neverovatne potrebe da sednete na pod, i krenete sa prelistavanjem papira koji su davno trebali da završe u kanti i time poništite sav pozitivan trud sređivanja - lično iskustvo
Odeća & obuća
Sve one “obući ću, samo da _malo_ smršam” stvari poklonite; ne kažem ja da nećete smršati ali je bolje pokloniti dok boje još nisu izbledele i dok godine zaboravljenog stajanja po tamnim uglovima ormara ne ostave traga - Crveni krst u vašem gradu će itekako imati razumevanja za gomile kesa punih (opranih, molim) stvari koje im donesete.
Sve ostalo
Za sve ostalo a bogami i za gornje kategorije, koristim jedno vrlo jednostavno pravilo:
Pravilo 15 sec - ako za 15 sekundi ne možete reći zbog čega čuvate stvar, učinite humanu stvar: dajte je nekom, ako imate sreće, prodajte je, a u krajnjem slučaju je bacite. Prostor koji vam oduzima, nervozu koju izaziva premeštanjem sa jednog mesta na drugog, prosto nije vredan te stvari, pogotovo ako ni ne znate za šta će vam
(članak inspirisan onime što sam našao po kutijama i neverovatnim lokacijama, tražeći jedan određen predmet koji na kraju nisam našao )
25.6.2007
Svakodnevnica
Dejan VesićKomentari (8)
U neprestanoj borbi za svakog mogućeg pretplatnika, stari/novi mobilni operateri imaju gomile najrazličitijih akcija ne bi li se baš za njih odlučili.
Tako je i Telenor smislio novu: 1000 dinara na poklon. Ali ne bilo kako, evo slike :
(klikni za veću sliku, 480 Kb)
Evo šta piše:
Desno: “Samo na ovoj Telenor lokaciji od 23. aprila do 28. maja 1000 dinara na poklon uz postpaid paket sa telefonom”
Levo: “Od 23.04, ova radnja je privremeno zatvorena. Vraćamo se u maju …”
Treba li komentar?
27.4.2007
Svakodnevnica, Zabava
Dejan VesićKomentari (3)
Jedan sam od onih čudaka koji će radije ići autobusom no se uklapati sa nekim ko ide u istom smeru kolima. Valjda me blagi osećaj kontrole (”ja biram vreme … doduše sa spiska … a ne neko drugi”) čini srećnim Da sve bude još čudnije, ni gradskog prevoza se ne gnušam (pa čak i markicu imam)
Opet, ne mogu poreći da je udobnost putovanja kolima (i to u već vremešnom Golfu III koji Maja virtuozno vozi) daleko udobnije od bilo koje druge alternative. No, nije sve u udobnosti - autobusi imaju jednu veliku prednost - B.A.S - Autobuska stanica Beograd - stanica na kojoj sam nekada davno (ima tome 15 - 17 godina) provodio dosta vremena.
Stanica je prava Srbija u malom. Za 15 - 20 minuta, dok čekate razdrndani autobus, tu prošparta neverovatna galerija likova:
- policajci početnici sa ogromnim do pola ispunjenim rokovnicima
- namalane sponzoruše sa lošim kopijama Luj Viton torbi
- studenti i studentkinje sa rancima, knjigama, fotokopiranim skriptama, kesama i paketima
- žicaroši raznih vrsta sa najneverovatnijim pričama za lakoverne putnike (uključujući i autora )
- plejada nosača i pomoćnog osoblja
- tu su i kiosci sa krofnama i uštipcima starijim od moje dvodnevne brade
- pokušaji prolaska rampe bez kupovine žetona (koji košta nezanemarljivih 90 dinara)
- doturanje koverata, kesa, torbi uz 50-odinarku majstoru/kondukteru kao svojevrsno osiguranje da će važna pošiljka stići na svoje odredište ovim narodskim post-ekspresom
- izgubljeni putnici sa kartama za propuštene autobuse
- pogrešne karte u rukama za prave smerove
Tu su, naravno, večno namrštene šalterske službenice, pred kojima vas, ma koliko vi već izvežbani i izverzirani bili u sportu izvlačenja usluge koja vam po novcu pripada, uvek nešto štrecne, makar malo.
Tu su i rastanci, suze, ispraćaji sa trubačima, obećanja, prevare, strahovi i nadanja.
Tu su i zvanično-nezvanične stanice tik do rampe B.A.S. - a: način da, po cenu da stojite ceo put, izbegnete plaćanje stanične usluge - vašeg prava da sa kartom kupljenom od vašeg novca sednete u autobus; tako se autobus od 4 putnika u tren oka napuni do stajanja u uskim prolazima.
Jednom u autobusu: “Sokovi, ‘ladna voda, kikiriki, orasnice, Fantica … zanimaciju za dug put” - mala privreda u doslovnom smislu
B.A.S je Srbija u malom - svi su ravnopravni i svi hoće samo jedno od prevozničke matematike: da iz tačke A pređu u tačku B što bezbolinije. Ovde partije nisu važne (barem dok se ne upoznate sa vašim susedom ili susedima), ovde su važni žetoni i peroni, kondukteri i vozači, markice, rezervacije i karte.
Dobro je malo videti svoju zemlju onakva kakva je, kompresovana u vremenu i prostoru, čak i po cenu truckanja 2 sata u autobusu za koji bi se i firma “Krstić” dobro zamislila pre stavljanja u vozni park.
Prošetajte ponekad do stanice; samo prođite kroz nju ili odaberite neko mesto na ionako maloj karti Srbije i potrošite jedan dan ili jedan vikend na drugačiji način - biće vam možda jasnije vesti u Dnevniku, rezultati izbora, i približiće vas onoj pravoj Srbiji koju u Beogradu ne vidite od svog svetla, glamura i novca.
E da, da ne zaboravim da je ovo sajt o tehnologijama: sajt B.A.S ima jednu jako korisnu opciju: red vožnje - najjednostavniji način da proverite sve polaske iz Beograda za vaše odredište, kao i da proverite kada iz vašeg mesta imate polaske za Beograd (izaberete dolaske).
23.4.2007
Svakodnevnica
Dejan VesićKomentari (3)
Centar Beograda, ugao Kosovske i Takovske ulice pre nekoliko minuta:
Priprema za rušenje (obratite pažnju na kvalitet ogradice):
Nikakvo obezbeđenje, ulica sasvim prohodna i ruši se iz unutrašnjeg dvorišta:
Ogradica naravno nije izdržala i blokovi su se sručili na auto koji je čekao na semaforu:
Nadam se samo da nema povređenih:
Još jednom iz ptičije perspektive:
Tužno - za jednu tako opasnu stvar, tako amatersko izvođenje. A nije da je to baš nuklearna nauka, nego je stvar profesionalnosti i i iznad svega lične odgovornosti - a to nam nedostaje u ogromnim količinama.
Update: Upravo sam video “objašnjenje” gospođe iz Atlas sistema (vlasnika te zgrade, odnosno mesta) kako je “nezgoda nastala zbog toga što je zgrada imala bespravno izgrađen još jedan sprat” - ne znam samo kako je izrekla ovoliku glupost u jednom dahu.
Pad dela zgrade na ulicu je nastao potpuno amaterskim postupkom rušenja; ajde što su oštetili susednu zgradu (u kojoj radim), ali sam način rušenja gde ogulite SVE od zgrade sem spoljnog zida, a onda taj spoljni zid pokušavate da PRIVUČETE unutra, umesto da izađete na ulicu, zatvorite ulicu i ugurate zid u dvorište ne govori baš u prilog tome “palo na ulicu jer su je bespravno dogradili”. Valjda rušite zatečenu zgradu, kolika god da je a ne zgradu upisanu u planu 
29.1.2007
Svakodnevnica
Dejan VesićKomentari (14)
Vršljao sam po sajtu Agencije za privatizaciju (Jelena, hvala :-)) Agencije za privredne registre i proveravao da li su neka potencijalna imena rezervisana:
(kliknite na sliku za veću sliku u novom prozoru)
Prijavljena “greška” me je zbunila i trebalo mi je dobrih 10-tak sekundi da ukapiram šta je “problem” - iako je ceo interfejs urađen u ćirlici (i to dosta čisto i pregledno), iako je ćirilična verzija interfejsa podrazumevana (mada ima i latinična verzija), unos podataka mora da bude na latinici
Naša posla
17.1.2007
Svakodnevnica
Dejan VesićKomentari (4)
Jedna od udobnosti savremenog života su definitivno platne kartice ili popularno “plastika” (uvek debitne, nikad kreditne! :-)) - i po svim mogućim pokazateljima, jako su se dobro primile u Srbiji.
Prednost korišćenja umesto gotovine je očigledna - umesto gomile novčanica, parče plastike + eventualno PIN i to je to. Ja koristim usluge HVB banke; kako primam platu preko njih, najveći broj plaćanja upravo i radim Vizom HVB banke.
Pri poslednjem plaćanju standardnih računa u pošti (komunalije, struja), Maja nije imala gotovinu, i sasvim normalno (kada je već nalepnica Vise bila na vratima Pošte) račune je platila Vizom.
No, prilikom uobičajenog pregleda stanja računa preko e-bankinga, primetio sam neslaganje za skoro 200 dinara. Letimičan pogled je lako ustanovio gde leži problem:
i da je misteriozni broj tačno 3% od sume date za račune.
Ovo je već zahtevalo akciju: našao sam telefon kontrolora pošte, i posle kraće rasprave, ustanovio dve stvari:
- Usluge obrade kartica u Poštama radi Banka Poštanska štedionica
- Ako vašu Viza karticu nije izdala PŠ, ZA SVAKO PLAĆANJE TAKVOM KARTICOM U POŠTI ĆE VAM NAPLATITI 3%!
Naravno, ova informacija niti je poznata većini šalterskih radnika, niti je iko to rekao Maji prilikom plaćanja Viza karticom.
Nisam bio lenj, nego sam pokušao da saznam razlog zašto Poštanska štedionica dere sve nas, bez da nas je iko pitao. Krenuo sam od sajta, a zatim preko call centra - (011) 3024 555.
Posle 11 (da, da, jedanaest) okrenutih brojeva (recimo da sam dosta uporan ;)) saznao sam nekoliko stvari:
- najveći broj službenika u PŠ ne razlikuje ATM (automate za podizanje gotovine karticom - gde se obično plaća provizija ako su od druge banke) i POS (Point-of-Sale) automate po prodavnicama (gde provizije nema)
- na moje pitanje “a da li vi plaćate 3% svaki put kada kupite hleb karticom u Maxi-ju” najčešći odgovori su: “ne kupujem hleb karticom” ili brže-bolje davanje drugog broja za zvanje, posle neumitne pauze
- najčešći savet je bio “zovite Vašu banku, oni su Vam to naplatili”; bilo je bezuspešno objašnjavati da jeste meni moja banka uzela pare, ali da ih je dala Poštanskoj štedionici
- Pominjanje tarifa na sajtu PŠ-a ih je bacalo u još gori bedak, jer nisu znali ko je za sajt odgovoran… mada to ja nisam ni tražio
- Vrhunac događaja je kada mi je iznervirana službenica (iznervirana jer nije znala šta da odgovori) spustila slušalicu (?!) - ali to neće samo na tome ostati (da li sam rekao da sam jaaako uporan? ;-))
U jednom trenutku sam ipak odustao jer se na 12-om i 13-om broju niko nije javio (a Maja me mrko gledala jer smo kasnili u grad ;-)) pa priča (možda) nije završena - u svakom slučaju, izbegavajte bilo kakva plaćanja “stranim” (ne-PŠ) platnim karticama u Pošti, čisto da se ne iznenadite.
Update 24.01.2007 - dobio sam pismeni odgovor Komisije za postupanje po prigovorima klijenata; umesto bilo kakvog odgovora na pravi prigovor (o bezobrazluku i neprofesionalnosti službenika) dobio sam odgovor o neosnovanosti zahteva povraćaja novca uzetih za Viza proviziju (koji nikada nije ni tražen u prigovoru) ?!?! Pomislio sam da se promenom strukture vlasništva Banke nešto promenilo, ali avaj - ostale su stare dobre soc-realističke komisije i “klijent je uvek u krivu, mi i naši službenici smo nedodirljivi”. Preporuka: birajte drugu Banku, ako je ovo Vaša.
Update II 24.01.2007 - Povlačim update odozgo - sada sam dobio poziv od same Predsednice Komisije uz sva uveravanja da će učiniti sve što je u njihovoj moći da unaprede njihovo poslovanje i komunikaciju sa korisnicima. Poštanska štedionica je porasla u mojim očima, i to dosta. Ima nade.
5.1.2007
Svakodnevnica
Dejan VesićKomentari (7)
Sve više i više primećujem oko sebe (dopisujem se sa njima, dobijam komentare koje ne objavljujem) porast nekakvog ostrašćenog ћириличног pokreta, čiji pripadnici kao svoj životni cilj imaju nametanje ćirilice svima oko sebe (o Ustavu koji je latinicu izbrisao i nesnosnom DSS-u ne želim ni da govorim - ipak idu praznici i ne treba ih kvariti).
Obično to sve ignorišem, fino otpišem i idem dalje.
No, privatno pismo (PISANO LATINICOM) koje sam dobio je prevršilo “ignoriši meru” i morao sam da uradim nešto. Evo tog pisma delom ovde:
Naslov: Diskriminacija na ES-u!
Poštovani,
Kako nije ispoštovan zahtev da se poseticioma javno prikažu, izraženi lični politički diskrminiatorski stavovi vlasnika “EliteSecurity” sajta Gojka Vujovica, većeg dela administratorskog kruga i jednog broja moderatora, koji kreiraju pravila i odnos prema posetiocima ES-a, u skoroj diskusiji o omogućavanju korišćenja ćirilice na sajtu, ovim putem pokušavam da Vam ukažem na vid diskriminacije i šikaniranje srpskih posetilaca, koje relativno dugo traje ali koje do sada nije iskazano tako otvoreno.
“Vid diskriminacije i šikaniranje srpskih posetilaca” se odnosi na odluku VLASNIKA sajta da na sajtu ne uvede podršku za ćirilicu. Odnosno, da zanemari tako glasne zahteve pobornike ćirilice da sve što je srpsko na ćirilici mora biti. Još jednom, “diskriminacijom” smatraju ne zabranu nečega što već postoji već to što neko na svom sajtu ej! neće da uvede jer se njima baš hoće
Sve dok nas postoji stari dobri titovski običaj “javno je, znači naše je” i dok se ne shvati da se demokratski proces ne odnosi na privatno vlasništvo, teško da će (nam) biti bolje.
…
Naime, predloženo je da se uvede mogućnost pisanja i čitanja poruka na ćirilici, koji nikako ne bi bio nametnut ostalim članovima koji ne bi zeleli da čitaju na ćirilicnom pismu, štaviše takvi članovi bi za postojanje ćirilične verzije znali samo po jednoj jedinoj reči u nekom od uglova početne stranice - “ćirilica”. Takođe implementaciju tog predloga su vec bili prihvatili da realizuju, nekoliko clana, koja ne samo da sa tehnicke strane ne bi dodatno opteretila ES sistem, vec bi ga čak učinila i efikasnijim.
Uh, dobro je, za trenutak sam se pobojao da mi mi neko nametnuo ćirilicu na ES-u
Nije važno KAKO se nešto piše no ŠTA je napisano - ako imaš nešto pametno da kažeš, ako će to povećati kvalitet (diskusije, sajta, kućnog saveta, ulice, grada, zemlje) potpuno je nebitno na kom si to pismu rekao. Ja čitam ćirilicu, latinicu, engleski i nikada ne razmišljam KOJIM pismom je napisano već ŠTA je napisano - ljude karakteriše KVALITET a ne PISMO.
Predlog je međutim odbijen. Razlozi nisu tehničke prirode, vec lični politički i nacionalno diskrimintorski prema srpskim posetiocima ES sajta. Mada su se i neki administratori načelno složili oko ideje, neki nisu imali volje a drugi kako sami kazu, energije da ubeđuju vlasnika ES-a da pristane na to, iako, podsećam još jednom, za korisnike koji ne bi želeli da vide ćirilicu bilo zato što je ne vole ili je ne znaju (npr. posetioci iz drugih država) ne bi verovatno ni znali za njeno postojanje.
Iz svega što ja znam, razlozi su lični; prosto lični. Sva ova “nacionalna diskriminacija” (dokle više o ugroženim Srbima, zaverama i boju na Kosovu? Dokle?) je potpuna glupost - zar je moguće da neko ne vidi vrlo praktičan razlog: svi oni koji nemaju podršku za ćirilicu ne bi videli sadržaj pisan na ćirilici i time bi se praktično smanjila vrednost sajta?
…
Još jednom, ako Vas se sve ovo lično ne tiče, primite moje iskreno izvinjenje sto ste do ovde čitali. U suprotnom, predlažem Vam da razmotrite sledece ne samo alternativne vec i po mnogim sadržajima i odnosu prema posetiocima kvalitetnije forume od ovog, jer kako izgleda ovaj forum je na žalost, usled mešanja ličnog političkog stava “rukovodstva” sa računarstvom, izgubio svoju izvornu funkciju:
Svoje forume i sajtove koje posećujem biram sam, hvala. “Lični politički stav” pre ima sve veze sa ovakvim pismom a ne sa legitimnom odlukom vlasnika sajta šta će raditi sa svojim sajtom - IT forum je prvenstveno mesto za razmenu znanja i informacija.
Meni je ćirilica manje čitljiva i manje pregledna na ekranu - no, opet, to je stvar ukusa i ne treba ga naturati drugima. Ako može na ćirilici, a vama to baš znači, super, pišite na ćirilici. Ako ne može, da li zbog toga treba pokrenuti krstaški ili Kosovski boj? Da li računarska informacija drugačije zvuči i znači na ćirilici? Zar nije vreme da naučimo da su kvalitet i rezultati našeg rada ono što je važno, a ne kako to zapisujemo?
A za sve ćiriličare - ako toliko volite pismo da sve drugo pretpostavljte tome, zašto ne otvorite forum na ćirilici, pokrenete teme i dokažete da ćirilica jeste pretpostavka kvaliteta? Evo, poklanjam domen po izboru pa ću čak i hostovati ceo sajt - vi se samo pobrinite za publiku i kvalitetan sadržaj.
(za sve brižnike koji bi da kritikuju objavljivanje privatnog pisma: bio sam obziran pa nisam objavio autora a sva pisma koja dobijem smatram mojima i mogu da sa njima radim шта год хоћу).
(za sve ostale - svečano obećavam da ću na ovom članku objaviti sve komentare, bez ikakve cenzure, ma koliko neprimereni bili)
30.12.2006
Politika, Svakodnevnica
Dejan VesićKomentari (23)
Sledeća stana »
