Beograd – Jakovo – manastir Fenek – Boljevci – Bojčinska šuma – Prograr – Kupinovo – Obedska bara – Obrež
Jednom kada lake rute i redovno pedalanje dovedu do vaše dobre kondicije (što se može prevesti u “u dva dana vikenda mogu da odem do Ostružnice i nazad i da nemam posledice u ponedeljak” ili još bolje, “u dva dana vikenda mogu da se popnem na vrh Avale i da nemam posledice u ponedeljak”) otvara vam se mnogo više lepih mesta za posetiti.
Vrlo čest cilj (hobi) biciklista (i logičan nastavak Ostružničke ture) je Obedska bara, i to obično na sredini / u drugoj polovini sezone (jun / početak jula). Dva su razloga za ovaj termin: prvo, ako imate nameru da tumarate po šumama Obedske bare, nije loše da se putevi tamo prosuše od zimskih/prolećnih voda; i drugo – pomenuto u prvom pasusu – put do tamo i nazad je solidnih 100 km (što nikako nije za podcenjivanje). Ovo je takođe lagana ruta (u smislu da je sve raavnooo) i ima svašta lepog za videti. Ovo je i lepa i lagana ruta koju je lako podeliti na etape i približavati se Obedskoj bari polako i fino, kako kondicija, raspoloženje i slobodno vreme dozvoljavaju.
Izlazak na put za Jakovo
Ako produžite Ostružničku turu i nastavite ispod jednog mosta (prvo običnog, saobraćajnog) a zatim i ispod železničkog, izbićete u neuređeni deo; tu pravog puta nema, već nekoliko traka tvrdo utabane zemlje, koje se pružaju prema putu za Jakovo.
U principu, ovih 3km (i malo više – narandžasto na mapi) nije problem preći, sem kod baš vrlo mokrog vremena – tada borba sa blatnjavim putem može neslavno da se završi po vas U takvim trenucima, možete da probate zaobilazak preko Surčina, ali je taj zaobilazak dosadan, predug, sa delom jako opterećenog puta – bolje je da odustanete, i vratite se kada se teren malo prosuši. Na mapi sam radi kompletnosti dao i tu varijantu, ali sam vas upozorio (i obojio sivo, čisto ako gornje nije bilo dovoljno).
Vrlo brzo se izbija na asfaltni put ka Jakovu, i prvo na šta nalećete je Salaš “Stremen”, simpatičnu lokaciju koja može poslužiti za predah ili klopu (restoran, igralište za decu, vožnja fijakerom pa čak i škola jahanja).
Odavde pa do manastira Frenek nema nekih posebnih atrakcija (ako u to ne računate poprilično ostarelu i ofucanu kasarnu u Jakovu).
Manastir Fenek
Manastir Fenek je (od skora, 2006.) muški manastir – pre toga je bio isključivo ženski manastir. Crkvena slava je sveta Petka Srpska. Manastir je sagrađen u drugoj polovini 15. veka; u I svetskom ratu je bio zapaljen, a u II svetskom ratu skoro kompletno uništen. Obnovljen je u potpunosti 1991. godine. Više detalja o samom manastiru imate na zvaničnoj prezentaciji.
Od manastira do Boljevaca možete regularnom asfaltnom rutom (vratite se nazad 2km pa skrenete desno) ili prečicom. Prečica je u pravom smislu traktorska – nastala od prolazaka traktora prilikom obrađivanja okolnih njiva (tirkizno na mapi). Ako niste spremni da se malo isprljate ili vozite po uvalama i rupama, vratite se na asfalt
Boljevci
Na samom kraju sela Boljevci se nalazi jezerce (ili velika bara, u zavisnosti koga priupitate) Živača, koja je poribljena i pored koje je postavljen “Ribnjak Živača” (ribolovački centar).
Od interesantnih manifestacija tu je Strašilijada – takmičenje u izradi najuspešnijeg (ovde “najlepšeg” nekako ne ide) strašila.
Bojčinska šuma
Na pola puta između Boljevaca i Progara se nalazi Bojčinska šuma. Za razliku od Košutnjaka i sličnih “gradskih” šuma, Bojčinska šuma je prava neuređena šuma – uska traka drveća koja se prostire od puta nekoliko kilometara u dubinu.
Sam početak šume je kultivisan; pored novoizgrađene bine, tu je i Bojčinska koliba, simpatičan restoran gde se možete osvežiti pa i ručati (mada vraćanje u Beograd sa punim stomakom nije najudobnija biciklistička avantura ).
Na samoj bini (i okolini) se od maja do septembra održava Bojčinsko kulturno leto, manifestacija opštine Surčin; svake subote i nedelje, od 19 – 22h zanimljiv kulturni program.
Kroz centar šume postoji (relativno loš) asfalt, koji se kod spomenika partizanima pretvara u solidno močvarni i blatnjavi put.
Sama šuma je prorešetana stazama i stazicama (koje su više za pešačenje a manje za bicikle tanjih guma) i odlična je za odvajanje od gradske sredine – bez rizika (najkrupnije što sam video od divljači je fazan i pitanje je ko se više uplašio ) a opet neuređeno i prirodno.
Od Bojčinske šume do Kupinova (nezvaničnog centra Obedske bare) je relativno dug put, koji se nekima može učiniti dosadnim. Na sreću, vrlo ste blizu reke i postoji gomila putića i puteva (asfaltnih) kojima se može skrenuti ka Savi, i ukrasti minute pored reke, uz posmatranje (bogatog) ptičijeg života.
Ono što većina ljudi smatra “Obedskom barom” je kanal polukružnog obilka (više kao potkovica) koji se pruža od naselja Kupinovo do naselja Obrež. No, taj kraj obuhvata i mnogo više – šumsko/močvarni teren skoro do Šapca (sa ove strane Save).
Ja obično dolazim sa strane Kupinova – fino malo selo koje se hvali time da je to najjužnije selo u celoj Vojvodini
u samom centru sela možete pogledati crkvu svetog Luke kao i pravu Etno kuću. Ako zađete malo dublje u šumu naići ćete na ostatke tvrđave Kupinik – poslednje srpske prestonice – razorena je 1521.godine od sultana Sulejmana Veličanstvenog, u njegovom pohodu na Beograd. Detalje imate na Kupinovo sajtu.
U samom centru Obedske šume je sakrivena majušna crkva ili kapela, crkva majke Angeline. Podignuta je na malom uzvišenju, na mestu starog manastira Obred (crkve brvnare iz 16. veka).
Ako ne skrenete desno za crkvu, no nastavite pravo, nailazite na obalu Save i skelu, kojom je moguće preći na Obrenovačku stranu i tim putem se vratiti u Beograd (za mene, ne preterano zanimljiva opcija – nema se šta videti, a i sam put je solidno opterećen).
Obedska šuma je ispresecana stazama različite prohodnosti; sem ovog asfaltnog dela, dobar deo staza je prohodan u periodu jun – septembar, a van tog perioda zavisi od vremenskih uslova.
Tu su i čuveni lokvanji i sama bara; vrlo često možete zamoliti (ili častiti ) lokalno stanovništvo za vožnju po bari (gledajte samo šta ćete sa biciklom); ja to do sada nisam izveo.
Iako živim brzo, iako sam zatrpan brdom informacija, iako je sve na dohvat Google Search-a, ja se i dalje ne odričem sada već anahronih hobija: čitam knjige – raznih žanrova (sada su aktuelni sci-fi, horor, samo-unapređivanje i stručne programerske) i formata, na raznim mestima i u raznim prilikama (odlična opcija za gradski prevoz).
Naravno, volim i dobre tehnološke igračke (gadget-e) – one koji prosto olakšavaju život ili ga čine zabavnijim. Stoga je prosto bilo neizbežno da gornja dva spojim u jedno: Amazon Kindle.
Kindle je elektronski čitač knjiga; do skora je bio dostupan samo američkom tržištu, a sada ga je moguće naručiti i za Srbiju.
Kindle kupovina
Kindle je moguće kupiti (barem za sada) samo sa glavnog Amazon.Com sajta; cena je 259$, a možete kupiti i futrolu za 30$ (nije obavezno, ali je korisno). Poštarina je 27$, pa ukupan trošak izađe na 316$ ili nešto oko 210€ (po današnjem kursu).
Na žalost, Amazon isporučuje Kindle u Srbiju samo preko špediterskih krvopija UPS-a, pa ako se odlučite za isporuku na vašu srpsku kućnu adresu, troškovi koje možete da očekujete su:
Carina (10%): 21€
PDV (18%): (316€ + 21€)*0.18 = 61€ (jeste, PDV ide I na carinu)
UPS krvopije: 46€
Svega: 128€ dodatnih troškova (“sitnih” 61% od cene proizvoda – zemljo Srbijo!).
Iz gore navedenog, jasno je što preporučujem metod: isporuči kod stranskog prijatelja, a onda kofer dostava, kada neko dolazi u Srbiju – drastično jevtinije
Knjige sa Amazona
Amazon ima veliku količinu knjiga koje je moguće kupiti u Kindle formatu. Cene za te knjige variraju, ali su obično za 30-ak posto niže od cene knjige u papirnom formatu; uobičajene cene su do 10$. Postoji i gomila besplatnih knjiga koje možete odmah preuzeti bez plaćanja.
Knjige se dostavljaju preko WhisperNet-a, Amazonove 3G GPRS (mobilne) mreže za prenos podataka; nije potrebno dokupljivati bilo kakvu SIM karticu ili slično: Kinde ima ugrađenu karticu a Amazon dogovor sa našim mobilnim operaterima. U Americi je moguće koristiti Kindle i za surfovanje, a kod nas samo za pregled Amazon prodavnice i Wikipedie (samo engleske).
Po kupovini, knjiga se nađe za 2 – 5 minuta u vašem Kindle uređaju, spremna za čitanje.
Vaše knjige
Pored knjiga koje naručite sa Amazona, Kinde možete koristiti i za čitanje vaših knjiga. Spisak formata koji Kindle podržava nije veliki, ali je za sada sasvim dovoljan:
*Od poslednje verzije softvera (firmware-a) za Kindle, PDF je podržan i direktno. No, kako se vrlo često u PDF-u zakucava format stranice, čitanje nije baš najudobnije za PDF-ove koji nisu predviđeni za ovakve uređaje. Toplo preporučujem konverziju u MOBI format da bi čitanje bilo što udobnije.
Kroz konverziju: HTML (web stranice), DOC (Word dokumenti), JPEG, GIF, PNG, BMP (slike).
Konverzija
Konverziju formata vam nudi i Amazon; pošaljete knjigu na određenu mail adresu (tipa: Ime@Kindle.Com – dobijate je kada kupite Kindle uređaj) i za kratko vreme stiže vam na uređaj konvertovana knjiga. Ovakva usluga nije besplatna: košta 1$ po megabajtu poslate knjige. Postoji i besplatna opcija (tada šaljete na Ime@Free.Kindle.Com) – umesto na uređaj, konvertovana knjiga stiže nazad na mail sa koje je poslat zahtev, a na vama je da prebacite knjigu na uređaj preko USB-a.
Ako imate knjigu u nekom od nepodržanih formata, najjednostavnije što možete da uradite je da knjigu konvertujete u MOBI format – format podržan od MobiPocket firme (naravno, sada u vlasništvu Amazona).
Uz besplatni MobiPocket Creator (Publisher Edition) konverzija je dosta laka (mada zahteva i neka ne-očigledna predznanja).
Tako konvertovane knjige (ili knjige koje imate u već podržanim formatima) možete prebaciti preko USB interfejsa na vaš Kindle.
Kindle za PC
Sve vaše Kindle knjige možete čitati i na računaru: Kinde for PC je besplatna aplikacija koja ima pristup svim knjigama koje ste kupili za Kindle. Takođe, obe aplikacije preko Amazon sajta se sinhronizuju – tako da ako krenete da čitate jednu knjigu na jednom uređaju, pa nastavite na drugom (a oba su na Mreži), nastavljate od pozicije gde ste stali – nije svemirska nauka, ali je definitivno zgodno
Čitanje / korišćenje
Kindle je lepo dizajniran, tanak i ne previše težak. Ekran Kinde uređaja koristi takozvanu e-Ink (e-Papir) tehnologiju – vrstu ekrana koji ima izuzetno malu potrošnju i najbliže je papiru što sam do sada imao prilike da vidim:
Vrlo čitljiv i prija očima
Bez odsjaja, čak i na suncu
Bez veštačkog osvetljenja (kao prava knjiga, treba da imate dovoljno svetla za čitanje)
Ako zanemarim (u početku blago iritirajući) “blesak” kod okretanja stranica (zbog prirode ekrana), udobnost i utisak u čitanju je vrlo, vrlo blizu “pravim” knjigama: nema onog mirisa stranica i šuškanja dok okrećete, ali je utisak tu.
Ima lep izbor veličina fontova, dobar rečnik (za engleske knjige), mogućnost za ostavljanje komentara (nije baš kao pisanje po marginama, ali dođe korisno ). Postoji i opcija za čitanje engleskih knjiga (i to zvuči iznenađujuće dobro), ali je ne koristim – čita sporo za moj ukus
Kindle se može puniti kako preko punjača koji dolazi uz njega (američki adapter, radi na 220 V) tako i preko micro USB kabla. Uz isključeni wireless (koji vam treba ako se sinhronizujete sa PC-om; kada kupite nove knjige; kada izađe nova verzija Kindle softvera) možete čitati preko dve nedelje.
Sve u svemu, fino sam zadovoljan mojom novom igračkom koja miri dva naizgled nepomirljiva koncepta – knjige i elektroniku. Čak je i non-techy okolina solidno zadovoljna izgledom i funkcijama ove igračke. Od techy okoline sam dobijao komentare tipa: “za te pare si mogao da kupiš Netbook i da čitaš i surfuješ i šta sve ne”, ove dve stvari nisu uporedive Ovo je specijalizovana spravica koja dobro radi ono čemu je namenjena, a računari su računari
Da bi bili biciklista u Beogradu, nekoliko faktora treba da budu ispunjeni:
* da jako volite da pedalate (naglašavam: baš jako)
* da imate živce kao konopce
* da imate avanturističkog (neki bi rekli i samoubilačkog ) duha
* da prihvatite u startu da preuzimate nezahvalnu ulogu nevidljivog učesnika u saobraćaju
Naime, Beograd nije gostoljubiv prema biciklistima – staze su retke i loše i najčešće na Novobeogradskoj strani, saobraćajna kultura je ispod granica za detekciju a kamoli merenje.
Pokušaću ovde da sumiram 13 godina iskustva u aktivnoj vožnji po našem lepom Beogradu, ne bi li vam uštedeo malo nervoze i nerviranja
Opšta pravila (biciklističke) igre
Pravilo 1: Vi ne postojite
Ovo nije metafizička tvrdnja već činjenica da, sem vaših biciklističkih saboraca, šanse da vas bilo koji drugi učesnik u saobraćaju primeti su minimalne. Šanse da vas poštuje kao ravnopravnog učesnika su još manje, manje i od šanse da dobijem sedmicu na lotou
Zato idem na:
Pravilo 2: Saobraćajni propisi
Sem očiglednog (poštujte SVE propise, pogotovo svetlosnu signalizaciju) nešto i manje očigledno – DOBRO naučite sva pravila kretanja vozila! Ne samo za A kategoriju, već i za sve velike i manje velike četvorotočkaše; to će vam jako dobro doći u raznim situacijama kada treba da predvidite šta će ostali učesnici u saobraćaju pokušati (sa i bez pretpostavke da vas uopšte vide, sa i bez pretpostavkle da će se i potruditi da signaliziraju svoju nameru).
U skladu sa tim:
Pravilo 3: Vidljivost
Uvek budite KOMPLETNO obeleženi – mačije oči na pedalama, svetlosne trake na torbici ili ispod sedišta, odgovarajuća odeća. Noću / predveče – obavezno: crveni uočljivi treptač pozadi i prednje BELO svetlo.
Pravilo 4: Sigurna zona
Nikada, ama baš nikada nemojte voziti uz samu desnu ivicu ulice – uvek ostavite prostora (recimo, za širinu šahta) koji će vam, u slučaju da zatreba, poslužiti za beg iz opasne situacije. Pored toga, najopasniji objekti (pukotine, rupe, nepokriveni šahtovi, razrovani ivičnjaci) su upravo uz ivice ulica.
Naravno, ovo će izazvati negodovanje (trubljenje) nervoznih, nepažljivih i bezobraznih vozača, ali to je njihov problem
Pravilo 5: Zabranjene staze/ulice
Vožnja auto-putem i opterećenim magistralama je samoubilačka misija (odmah mi pada na pamet Ibarska magistrala). Uvek postoji manje opterećen put, koji možda nosi manje adrenalina ali i daleko veću šansu da za dan ili dva odete na neku novu, još uzbudljiviju vožnju.
Pravilo 6: Budite predvidljivi
Budite predvidljivi u ponašanju u saobraćaju. Vozači (oni iole savesniji/odgovorniji, o drugima ne vredi govoriti) se najviše plaše biciklista zbog njihove nepredvidljivosti. Ovo se u praksi svodi na jednu, najvažniju stvar – koristite ruke (pošto migavce nemate) da pokažete svoje namere drugim učesnicima u saobraćaju, pre svega nameru da negde skrenete. Takođe je korisna gestikulacija u svrhu sporazumevanja oko redosleda prolaska, tj. pokažite da ste spremni npr. da sačekate da neko prođe ispred vas, a da se taj neko ne dvoumi oko toga da li ćete vi nešto preduzeti ili ne.
Takođe, uvek se trudite da ostvarite kontakt (očima) sa potencijalnim igračima u konfliktnoj situaciji – tako da se lakše razreši bilo kakva nedoumica.
Ukratko, vaša nepredvidljivost je opasnost vozačima isto koliko i njihova vama!
(zahvaljujem Duduku za ovo pravilo)
Kada smo savladali osnovna pravila da vidimo sa kim imamo posla …
Protivnici ili učesnici u saobraćaju
Pešaci
Iako bi po prirodnom redosledu mi (biciklisti) trebali da budemo njihova briga, na žalost, (kao i kod mnogih drugih stvari) kod nas je obrnuto – pešaci su ti kojih trebate da se čuvate.
Nepredvidljivi su, sa neobičnim zadovoljstvom uzimaju ono malo staza namenjenih samo nama (valjda ih crveno išpartana staza neobično privlači / hipnotiše) i u tome su kategorije najteže za izbegavanje u tome i najupornije: naši stariji sugrađani (kod kojih čak ni sirena ne pomaže puno a i predstavlja zdravstveni rizik za njih), zatim mala deca (smer i pravac kretanja menjaju lako i iznenada) kao i upirlitani roleri i rolerke – valjda pretpostavljaju da se ništa brže od njih ne kreće tim stazama
Pokušajte da ih obavestite i spremite dovoljno veliku zonu za obilazak i prilagodite brzinu – ipak su klinci i klinceze važniji od vaše brzine
Taksisti
Retko bezobrazna sorta: nesnosni, arogantni, bezobrazni, vrlo često će vam seći put, ignorisati da ste potpuno ravnopravan učesnik u saobraćaju, i ako ne pazite, možete se lako zakucati u otvorena vrata taksiste koji se nije ni potrudio da vas konstatuje u bočnom retrovizoru.
Spremni su i na otvoren sukob, tako da ih treba tretirati kao opasnost II vrste, odmah iza kučića.
Džukci
Psi, džukele, kučići, čovekovi najbolji prijatelji – koji god da naziv izaberete i ma kako vam ovi nazivi navlače osmeh na lice, pretnju koji oni predstavljaju (vama kao biciklisti) treba, na žalost, vrlo ozbiljno shvatiti.
Razne su kategorije među psima:
seoski: vrlo bučni i obično bezopasni; pokrivaju samo mali perimetar oko njihovog dvorišta i jače gaženje na pedale će vas brzo ukloniti izvan dometa
samostalci: retko će direktno napasti, ali ima nekih koji će se potuljeno privući i pokušati ujed za nogu otpozadi. Vremenom naučite da ih prepoznajete: ako se utišaju dok prolazite, spuste uši i blago pogure, predstavljaju dobrog kandidata za problem
čopori: vrlo nezgodna grupa; što su brojniji, to su opasniji; u zavisnosti od dela dana (rano ujutru je najveći rizik) raspoloženi su da trče sa vama i kilometar. Nikako nisu za potcenjivanje.
Nemojte misliti da ste sigurni u strogom centru grada – neke od najgorih sustreta sam imao na Dunavskom keju (Dorćol) kao i oko Ušća.
Generalni saveti: ako vam teren dozvoljava, probajte da ih izmorite (za prve dve grupe); uz 30 – 35 km/h obično odustanu posle nekoliko stotina metara. Ako ovo ne uspe i nateraju vas na zaustavljanje (neki su se bacali ispred prednjeg točka, samo da bi me sprečili da zbrišem) gledajte da se zaustavite tamo gde imate dosta municije (idealno kamenje) koje im može naneti povrede. Takođe, kada se zaustavite, obavezno postavite bicikl između njih i vas – može vrlo dobro doći – jednom sam izbegao gore posledice (sem pretrpljenog straha ) tako što sam vođu čopora iz sve snage raspalio po njušci zadnjim točkom.
(za ljubitelje pasa koji gornji pasus smatraju okrutnim i nasilničkim: slobodno mogu da krenu u vožnju sa mnom, da ih provedem kroz posebno opasne zone i ostavim tamo da se objasne sa kucama dok ja jezdim u bezbedna područja )
Još saveta na ovu temu imate na Ciklonaut sajtu: Kako sa psima?
Bezobrazni biciklisti
Naše kolege biciklisti, ali oni nesavesni, neodgovorni.
U najvećem broju mogu se sresti upravo na biciklističkoj stazi. Veliki broj njih niti gleda kuda ide, niti smatra da je saobraćaj na stazi potrebno na bilo koji način regulisati (recimo, da se vozi desnom stranom staze). Pokušavao sam u par navrata pripadnicima ove vrste da objasnim da obrate pažnju da je dozvoljeni smer kretanja vidno obeležen strelicama na stazi kojom voze, ali sam nailazio na taman toliko razumevanja koliko i prilikom objašnjavanja vozačima da možda nije loša ideja da daju migavac ako misle da skrenu, da im neće otpasti ruka ako to urade, da to ne znači da su žene, slabići ili homoseksualci…
(zahvaljujem Duduku za ovaj dodatak listi)
Kamioni
Generalno se pristojno ponašaju no opasni su zbog visine (nekada vas vozač ne vidi dobro ili uopšte), dužine (ako imaju prikolicu) ili vazdušnog jastuka koji teraju ispred sebe (kada vam dolaze u susret) ili vrtloga iza sebe (kada vas pretiču). Kada krenu da vas pretiču – budite pripravni. Ako se nađete na uskoj ulici gde je ivičnjak vrlo visoko ili ga nema (asfalt visoko u odnosu na zemlju), slobodno stanite u stranu dok grdosija ne prođe; tu se ne radi o sujeti (“biciklista mora da bude uvek na bicikli”) već o preživljavanju
GSP / autobusi
U gradu nemarni i nepažljivi, van grada (trocifrene linije, 4xx, 5xx, 6xx) su dosta fini – pretiču sa dužnom pažnjom, ostavljajući dosta prostora i retko će vas bespotrebno plašiti sirenom. Obični (ne-GSP) autobusi su manje pažljivi i više opasni. Za njih sličan savet kao i za kamione – pažnja.
Staze za početak
Pravila su tu, igrači su opisani (da ne kažem: karte podeljene), ali gde sa pravom akcijom, tj. pedalanjem? Za početak, idemo sa lakim (ravnim) stazama, za zagrevanje / razgibavanje – kako kondicija bude napredovala, tako ćemo i širiti osvojene teritorije. Sam dolazak do staza opisanih dole ne bi trebalo da predstavlja problem i uvešće vas u osnovnu problematiku kretanja kroz grad.
Dorćol – Ada
Praktično jedina dobra staza na strani starog grada. Spaja Dorćolski kej i Adu Ciganliju. Ravna je, oko 11.5 km do vrha Ade u jednom smeru, ali ovo nikako nije moja omiljena staza za zagrevanje. Na Dorćolskom kraju je pretrpana raznim kafićima i restoranima (pogotovo oko samog pristaništa), previše je vozila, put je u očajnom stanju. Na ostatku staze, imate nebrojeno prepreka, što od pešaka, šetača sa kučićima pa sve do industrijskih vozila sa obližnjih šljunkara. Sama staza je dobrim delom kocka, tako da vožnja ni malo ne prija vašim bubrezima (čak iako imate gel sedište). Ni pristup stazi nije najlepši (doduše, sa Dorćolske strane malo bolji no sa strane Ade).
Jednom kada ste na Adi, ima smisla vozikati se okolo samo van sezone (a to je u kasnu jesen – zimu – rano, rano proleće). Inače se od parade svih drugih posetilaca Ade ne može uživati u pedalanju ni tren.
Korisna je (meni) samo kao odskočna daska bez automobila za neke lepše krajeve. U svakom slučaju, radi kompletnosti, evo je u Google Maps:
Daleko, daleko omiljenija mi je Ostružnička staza ili nasip uz obalu Save:
Ostružnica (nasip)
Omiljena staza za razgibavanje i početak biciklističke sezone na Savskoj strani Novog Beograda; počinje na kraju ulice Omladinskih brigada a završava ispod Ostružničkog mosta. To je lepih, ravnih 9.5 km u jednom smeru, bez previše vozila (iako je ovde zabranjen prolaz, uz obalu su nikla prava mala nelegalna naselja, i džipovi samo špartaju – ali je ovo za neki drugi post). Idealna je za sve koji mogu da ispedalaju 20-ak km po potpuno ravnom terenu – praktično, ako možete da vozite 1,5h oko zgrade, ovo je staza za vas
Ova staza, iako laka, pruža lepe prizore dok pedalate, pogotovo u proleće kada se Sava izlije i na nekim mestima dođe na dohvat ruke.
Sa praktične strane: lako se dolazi (imate staze po trotoarima do samog keja), i samo treba povesti računa o tome da nije osvetljena, pa ako planirate takvu vrstu vožnje, pobrinite se da su vam baterije u svetlima pune Takođe, čim izađete iz okrilja Novog Beograda, nema prodavnica, tako da se tečnošću i grickalicama opskrbite na vreme
Ova staza je i odskočna daska za gomile Vojvođanskih tura, ali o tom potom
Danas je potpuno uobičajeno da svakodnevno radite sa više računara: kućni desktop – laptop – poslovni desktop ili sa nekom sličnom kombinacijom.
Tu se i javlja očigledan problem – kako imati vaše podatke svuda i na svakom mestu, bez nekog preteranog truda i glavobolje.
Jedno rešenje je web kancelarija – gomilu stvari možete držati online i imati pristup sa bilo kog računara koji ima konekciju ka internetu.
Drugo rešenje su vrlo jevtini i rasprostranjeni USB Flash diskovi – okačite ga na ključ od stana i gde god ste vi, tu su i vaši podaci. Pri tome, potrudite se da obavezno redovno radite backup USB Flash diska – ove spravice se lako gube, i ove spravice ne izdržavaju previše torturu i/ili veliki broj pisanja po njima.
Treće rešenje je online virtuelni disk – uz malo softvera, dobar deo podataka možete držati “u oblaku” i prepustiti drugima da se brine o sinhronizaciji ovih podataka.
Microsoft Live Mesh je upravo treće rešenje – način da relativno bezbolno sinhronizujete podatke između više mašina (različitog tipa) i to skoro trenutno. Pri tome, do vaših podataka možete doći i preko web strane, za slučaj da vam zatrebaju van nekog od sinhronizovanih uređaja.
Servis je besplatan, prostor na raspolaganju je 5 Gb i da bi ga koristili, dovoljno je da imate Windows Live ID (ako koristite MSN / Windows Live Messenger, ili hotmail za poštu – već ga imate; ako ne, moguće ga je besplatno kreirati sa bilo kojom važećom email adresom).
Instalirate tom prilikom aplikaciju za sinhronizaciju, na svakom od računara koji želite da dele podatke
Prostim klikom desnim dugmetom na željeni folder dodajete ga u Mesh:
Za svaki folder koji dodate će se na drugim računarima na desktopu pojaviti plavi shortcut; prostim “Sync with this computer” pravite kopiju sinhronizovanog foldera na željenoj lokaciji (ne mora da bude na istom mestu kao na polaznom računaru):
Pored prostog deljenja fajlova, Live Mesh ima vrlo simpatičnu mogućnost – pristup drugim računarima (ako su uključeni ), kao preko Remote Desktopa.
Nekoliko saveta ako želite da probate ovaj servis:
Ako imate Adsl vezu: A stoji za Asynchronous ili nesimetrična; u praksi to znači da su vam upload mogućnosti (kada “penjete” fajlove na server) mnogo lošije od download mogućnosti; ironično, što vam je veći download, to je raspon ove dve vrednosti gori. Uobičajene vrednosti su 1024/128, 2048/192, 4096/256 itd. Ovo praktično znači da vam mnogo više vremena treba za prvu sinhronizaciju
radite u malim koracima; ne pokušavajte da uradite odmah upload od gigabajt i kusur
prvu sinhronizaciju pustite noću ili u radno vreme (u zavisnosti od vašeg ritma) tj. kada je računar (i veza ka internetu) besposlen.
Ako drugačije ne kažete (desni klik na plavu ikonicu u sistemskom treju, “Work Offline”) Live Mesh je stalno povezan sa vašim računarom (ako se pitate zašto modem stalno treperi )
Ovo je još uvek beta servis, pa mu nemojte prepuštati kritične podatke.
Alternativni servisi za sinhronizaciju fajlova
Ako vas ova tematika zanima, možete pogledati i DropBox; vrlo slično rešenje Live Mesh-u: podržava više platformi (i Linux), i prostor do 2Gb je besplatan – preko toga zahteva mesečnu nadoknadu.
Iako Live Mesh nudi mnogo čvršću integraciju sa operativnim sistemom, i nema ograničenja da svi folderi / datoteke koje se sinhronizuju moraju da budu na jednom mestu (My Dropbox), DropBox je primereniji našim vezama ka Internetu – nema stalnog toka podataka, već samo kada se ukaže potreba.
Live Mesh nije jedini Microsoft servis za sinhronizaciju. Postoje još dva slična servisa, koja pokrivaju različite potrebe:
Live Sync (bivši Live FolderShare)
Live Sync je takođe deo Live ponude; kod ovog servisa računari koji se sinhronizuju moraju da budu online i uključeni – nema off-line skladištenja ili pristupanja sa drugih, ne-sinhronizovanih računara.
Drugačiji su i limiti: dozvoljena je sinhronizacija do 20 foldera, svaki od foldera može imati maksimalno 20,000 datoteka, pri čemu ni jedna datoteka nije veća od 4GB.
Windows SkyDrive (bivši Windows Live Folders)
SkyDrive je komplementaran servis Live Mesh-u: omogućeno je da stavite fajlove na njega i da fajlovima pristupate iz browsera, ali nema sinhronizacije. Na raspolaganju imate 25 Gb prostora, gde jedan fajl ne može da ima preko 50 Mb (idealno za muziku ).
Sem jednostavnog skladišta za podatke, SkyDive omogućava manipulaciju fotografijama, kao i Microsoft Office dokumentima (sve online) i sinhronizaciju Favorites (omiljenih lokacija) između više računara.
Windows je i dalje najzastupljeniji desktop operativni sistem današnjice – po nekim statistikama, preko 92% računara ima neku od verzija Windows-a instalirano.
Dodajte na ovu zastupljenost neke (pogrešne) tehnološke odluke Microsoft-a (više o tome možete pročitati u tekstu “Sigurni prozori“) i sasvim je jasno zašto je ovo platforma najviše napadana od hakera i pisca virusa – prosto, što je veće tržište, veće su šanse da se dođe do koristi (kreditne kartice, lični podaci itd).
Ovo je otvorilo vrata velikom tržištu anti-virusnih programa: Symantec, Kaspersky, McAfee, Avast, AVG, ESET (NOD32) – da pomenem samo neke. Neke od kompanija (AVG, Avast) su pored plaćenih (komercijalnih) verzija programa nudile i besplatne verzije sa manje mogućnosti, za kućne korisnike.
Sam Microsoft nije dugo ulazio u ovo tržište; to se menja 2005, kada je izašla prva verzija Windows Defender-a: programa protiv špijunskih (spyware) i generalno štetnih programa (adware); Windows Defender je sastavni deo Vista i Windows 7 operativnih sistema, dok se za XP može besplatno skinuti. No, Windows Defender je samo jedan aspekt zaštite – i dalje nije štitio od virusa.
Novembra 2008. se to menja – Microsoft objavljuje da radi na projektu Morro, osnovnom antivirusu za Windows operativne sisteme; kroz nekoliko verzija (i promenu imena), 29. septembra 2009. izlazi Microsoft Security Essentialss – besplatan Windows antivirus program koji podržava XP, Vista i Windows 7 operativne sisteme. Jedini uslov da bi instalirali ovaj paket je da imate legalnu kopiju Windows-a.
Nakon 15 dana korišćenja (na Visti i Windows 7) mogu reći da je Security Essentials sasvim ok rešenje za kućne korisnike – nije napadan, korisnički interfejs (ekrani samog programa) je jednostavan i lako razumljiv, opterećenje računara je malo (čak manje od NOD32 programa koji je do sada bio moj izbor za antivirusnu zaštitu – ne verujem da ću obnoviti licencu). Preporučujem ga za instalaciju i korišćenje na svim vašim računarima gde do sada niste imali takvu vrstu zaštite (a to je, zar ne samo na skoro kupljenim računarima).
Jedan od mojih retkih hobija koje i dalje negujem, mazim i pazim je biciklizam; nikako sportsko / takmičarska varijanta (verujem da je onima koji znaju mene i moju figuru ovo izvuklo i više od osmeha na licu ) već čisto uživanje – pedalanje sa ciljem da se ode, uživa i vrati i pri tom odmori od dnevnih užasa (posla).
Ta jedna stranica o biciklizmu začuđujuće često dovodi do raznih pitanja u mom poštanskom sandučetu, pa rekoh: nije zgoreg da nešto i napišem na tu temu, uz nekoliko iskustvenih saveta i referenci na sajtove gde se sve ovo može naći u daleko detaljnijoj formi.
Zašto biciklizam?
Odgovor na ovo pitanje je drugačiji za svakog; meni pedalanje daje neviđeni osećaj slobode i povezanosti sa krajolikom kroz koji prolazim. Dovoljno je da stanem i da postanem pešak – najbliže prirodi.
Kada se malo izvučete iz gradske vreve i smoga, pedalanje će vam napuniti neke baterije koje davno zvrje prazne, potrošene u stresu i brzini svakodnevnice. Upoznaćete seoca i mala lokalna čuda koja postoje i malo dalje od puta i nevidljiva su dok ste u kolima.
E da, postoje i zdravstveni aspekti pedalanja (izvučete sebe iza oronule kancelarijske fasade zaposlenog), ali to je samo (dobra) nuspojava
Izbor bicikle
Prvi korak u biciklizmu je naravno kupovina bicikle. Pre nego li spremite budžet za ovu namenu i pre nego li posetite neku od radnji, evo nekoliko stvari koje ne bi bilo loše da znate.
Anatomija bicikla
Kao i u svakoj gildi (branši / zanatu) i biciklizam ima svoj jezik i iskusniji će rado iskoristiti priliku da vas zbune / zasene gomilom nepoznatih reči
Naravno, ne treba da naučite svaki komad i svaki deo Za početak je dovoljno da izaberete vrstu, ram (veličinu i materijal) kao i da odlučite da li hoćete polovni bicikl poznatije marke ili novi bicikl ne-tako-poznate marke (ili slabiji model poznate marke).
Na stranu kupovine polovnog imate odličan odnos cena / kvalitet ali takođe i šansu da kupite mačku u džaku – garancija je obično ili vrlo kratka ili što je najčešće, ni nema je za polovni bicikl. Zato je idealno ako kupujete od proverenog izvora (nekog ko to stalno radi) i ako vam pri kupovini pravi društvo neko ko se malo više razume i ko može da proceni stepen “potrošenosti” određenog bicikla.
Kod kupovine novog bicikla imate barem 6 meseci garancije, što je sasvim dovoljno da ispeglate uobičajene početne probleme. Još ako je sajam automobila blizu – tu mogu da se nađu solidne ponude – i do 30% jevtiniji bicikli, pogotovo ako su iz prošlogodišnjeg kataloga.
Vrste
Iako će velka većina ljudi reći da postoje dve vrste (MTB i trkački) bicikala, to baš nije tako U zavisnosti od namenjenje vožnje, opreme (i naravno budžeta) možete izgurati i do 15-ak vrsta ili podvrsta dvotočkaša.
No, kako je ovaj tekst namenjen iskrenim početnicima i kako specijalizovane vrste ovde nemaju šta da traže (koga to interesuje, već je našao klub / sajt ili kakav drugi izvor informacije), ovde ću se zadržati na tri (uslovno) glavne vrste za nas hobiste:
MTB
Danas najzastupljenija vrsta; ima točkove od 26 inča (26″ ~ 66 cm), široke gume sa jakim kramponima; inicijalno namenjen zahtevnoj brdskoj vožnji (MTB – MounTain Bike), postao je bicikl za sve prilike. Čvrst, robustan, zbog manjih točkova i kraćeg rama, težište cele bicikle je niže i zbog toga je bicikl stabilniji i sa njega je teže pasti. Odnos zupčanika omogućava uspon u skoro svim uslovima / nagibima terena. Dodatna prednost MTB-a je što servise i radnje sa delovima možete naći praktično na svakom ćošku.
Danas je obično MTB (ili njegova gradska varijanta) ono što se misli kada ljudi kažu “kupiću baciklo”
Gradski bicikli su potpuno opremljeni da zamene automobil u gradu; sa svim potrebnim dodacima (blatobrani, svetla, korpica). Nastali su na MTB osnovama, prilagođeni za gradske uslove. Nose razna imena: City, Safari Street, Town & Country itd.
Iako odaje pomalo rustičan osećaj, u srži je to dobar bicikl sa svim potrebnim sitnicama – jake gume sposobne da se odupru staklićima i ostalim gradskim lepotama, lako upravljanje, zaštitu od bljuzgavice sa točkova; “gradski” ne znači da ovakav bicikl ne možete uspešno voziti po okolini, pa čak i po boljim neasfaltiranim putevima.
Kako je osnova MTB, i za ovaj tip važi da se delovi / servisi relativno lako nalaze.
Bicikli nastali kao ukrštanje između trkačkog i MTB bicikla, sa mrvicama opreme od gradskog bicikla. Tanji i viši ram, obično veći točkovi (28″ ~ 71 cm), opremljen za duža i udobnija putovanja.
Namenjen je dužim izletima, najviše po asfaltu, ali se neće uplašiti ni makadama / utabanog seoskog puta. Udobniji je i efikasniji za duže vožnje – jedan ovakav bike je i moj izbor.
No, ponekad se treba pomučiti da se nađu delovi za njega (a i naručiti i čekaatii …) No, jednom kada nađete siguran izvor, prebrinuli ste – ovo svakako nije razlog da se odustane od Trekking bicikla.
Davno su prošla vremena kada je bilo dovoljno opkoračiti bicikl i proveriti da li između prepona i gornje (horizontalne) šipke rama ima 3 -5 cm prostora – dobrodošli u doba proporcionalnih ramova.
Izbor dimenzije rama je možda najzapostavljenija stavka u izboru i kupovini bicikla. To je takođe jedan od važnijih ako ne i najvažniji činilac udobnosti vaše vožnje; preveliki ram znači da ćete voziti stalno istegnuti između sedišta i volana i time itekako namučiti vaše leđne mišiće. Premali ram znači da ćete voziti zgureni i opet ostati bez zasluženog komfora.
Postoji gomila sajtova gde možete odrediti dimenzije rama prema vama; ako baš morate da pravite kompromise (u radnji nema takav), uzmite bolje manji no veći ram – manji ram se može kompenzovati kroz podizanje sedišta i lule volana.
Na kraju, kada izaberete veličinu, obavezno probajte sam bicikl – previše zgrčena kolena (koja ne-daj-bože udaraju u volan) su znak malog rama a jedva doticanje zemlje prstima kada ne pedalate (uz spušteno sedište do kraja) i/ili “daleki” volan su znak velikog rama. Ne zaboravite – udobnost na prvom mestu!
Modeli / marke
Za razliku od inostranstva, kod nas je izbor marki dosta sužen; najčešći su Capriolo i Polar (standardna), Merida (srednja kategorija) i na kraju Cannondale, Trek, Specialized i (preskupi) Scott (visoka kategorija).
Pri tom, ovu podelu shvatite itekako uslovno – “skuplji” model niže kategorije (skuplji u odnosu na modele te kategorije) itekako može da vam bolje posluži od osnovnog modela više kategorije.
Sem marke, tu je i cenovna kategorija; iako je ovo duboko lično pitanje, ja ne preporučujem da kupujete bicikl koji košta ispod 200€ – ipak je to sprava koja treba da vas služi godine i godine. Neka (vrlo relaksirana i vrlo uslovna) podela bi bila:
bicikli od 200 – 300€: za lakšu vožnju po gradu i okolini, bez zahtevnih deonica i/ili deonica van asfalta
bicikli od 301 – 500€: za ozbiljne rekreativce, sa idejom da po sezoni voze 2.000 – 3.000 km
bicikli preko 500€: kako je ovo tekst za početnike, ne verujem da ovu kategoriju treba uopšte objašnjavati
Oprema
Lako se može desiti da bicikli različite kategorije imaju isti osnovni deo – ram bicikla. Ono što čini bitnu razliku (sem naravno kvaliteta sklapanja delova u celinu i kontrole tog sklapanja) je oprema – sve sem rama: zadnji zupčanici (Cassette Sprocket), srednji pogon sa nosačima pedala (Cranksets), prednji i zadnji menjački pogon (Derailleurs), prednji i zadnji menjači (Shifters), prednja i zadnja osovina točka (Hubs).
Sami proizvođači opreme (Shimano kao najpoznatiji) komplete opreme dele prema ciljnoj i cenovnoj grupi. Pomenuću samo neke komplete:
(generalni redosled za Shimano opremu, od jevtinije ka skupljoj je: Alivio -> Deore -> SLX -> Deore XT -> Saint -> Yumeya -> XTR)
Postoji i Shimano “bez kategorije” koji se nalazi na najjevtinijim biciklama (tzv. OEM pakovanja) koje ne bih baš preporučio.
Mali saveti
Gledajte da se za šipku sedišta koristi leptir spojnica (ili “seat clamp” ili “quck-release”) – jako korisno za brzo i udobno podešavanje (link vodi na sliku). Ako leptir spojnica ne ide uz bicikl, dodajte je odmah prilikom kupovine – jevtino a korisno.
Gledajte da se i točkovi skidaju / stavljaju na sličan način – skuplje, ali itekako korisno.
Ako uzimate amortizere, krenite samo sa prednjim (zadnji ne preporučujem – samo oduzima energiju); bicikli sa oba amortizera su solidno tromiji za vožnju a najveće vibracije ionako trpi prednji.
Unutrašnje gume su obično ili sa trkačkim (užim) ili automobilskim (širim) ventilom; iako postoje adapteri sa jedne vrste na drugu, odlučite prema potrebama; automobilski su daleko lakši za brzo pumpanje (mada je sve manje pumpi, pogotovo van centra Beograda kojima automat za vazduh radi i/ili ima crevo)
Nulti/godišnji servis
Gde god da se odlučite za kupovinu bickle, obavezno proverite da li je takozvani “nulti servis” uračunat u cenu – trebalo bi da jeste. Neke radnje rade ovaj servis odmah po kupovini (lošije) dok druge rade posle nekoliko vaših vožnji ili nedelja (bolje).
To vreme je potrebno da bi utvrdili šta na bicikli nije kako treba (menjači ne rade kako treba, kočnice slabije koče, bicikl čudno škripi, točak nije centriran itd), i da to isto srede.
Dobro podešen bicikl (servisiran i podmazan) ne bi trebalo da se čuje u vožnji – svakakvi čudni zvuci, pogotovo ako dolaze iz pogonskog mehanizma (srednja glava – lanac – zadnja glava) su razlog za posetu servisu.
Usko vezan za nulti servis je i prvi godišnji servis; bez obzira gde držite biciklu i koliko je vozite, preporučljivo je da na početku sezone posetite vaš omiljeni servis koji će bicikl fino srediti – rasklopiti, podmazati, zameniti pohabane delove i podesiti točkove, menjače, kočnice. Za neku ne preteranu cifru (recimo do 20€) dobićete bicikl spreman za velike i nove radne pobede u nastupajućoj sezoni.
Osnovna oprema
Kaciga
Kaciga jeste osnovna oprema i obavezna je; vožnja bicikla jeste zabavna, ali svakako ne treba zaboraviti na osnovne mere opreza.
Birajte kacigu koja vam dobro (i tesno leži), koja se može zategnuti ispod brade a da vas ne davi; nosite kacigu stalno, čak i za najkraće moguće vožnje; to će vam stvoriti uslovni refleks i uskoro nećete ni razmišljati o tome; postaće deo biciklizma kao i sam bicikl. Ovde imate nekoliko saveta kako izabrati kacigu (na engleskom).
Naočare
Vrlo korisne – najčešća smetala u vožnji su jako Sunce ili gomile buba, bubica i/ili prašine. Minimum koji treba da zahtevate od naočara je prava zaštita od Sunca (zaštita od UVA, UVB i UVC talasa); idealno je ako imaju izmenljiva stakla, tako da ih možete koristiti u raznim uslovima (svetao dan, predveče, loši vremenski uslovi).
Mogu da preporučim Uvex serije; zadovoljavaju sve gornje, a kome je to bitno ni ne izgledaju loše.
Svetla / treptači
Prvenstvena uloga ovih spravica je da pojačaju činjenicu da ste i vi učesnik u saobraćaju. Iako niko prilikom kupovine ne planira da vozi u večernjim / noćnim uslovima, to će se pre ili kasnije neizbežno desiti. Za takve prilike je obavezno da obeležite svog ljubimca i to barem sa treptačima (trepćućim svetlima) kako pozadi, tako i napred. Ni mačije oči na pedalama nisu na odmet.
Kasnije možete uzeti i neko efikasnije prednje svetlo (recimo CatEye, LED vrstu) koja će pored toga što vas čini vidljivijim i vama učiniti vidljive opasne prepreke u noćnoj vožnji (recimo nezatvorene šahte i gomile šuta uz ivicu puta).
Bidon (flaša za vodu)
Pored upale mišića, najveći broj tegoba po vožnji je izazvan dehidracijom; stoga, bidon je obavezni deo svakog bicikla. Uobičajene veličine (zapremine) su 0,5 i 0,75l. Šta ide u bidon … malo niže dole u tekstu.
Rukavice
Ima ih sto vrsta; obično se za toplije vreme koriste verzije bez prstiju, dok je za rano proleće / kasnu jesen bolje koristiti cele rukavice. Sem primarne zaštite dlanova (kako od tvrde gume na rukohvatima upravljača tako i od padova ) tu je i zaštita zglobova od hladnog vremena / vetra.
Pumpa / Komplet za skidanje i stavljanje spoljne gume / Dve unutrašnje gume
Naslov govori za sebe – uobičajen problem koji vas može zadesiti je pucanje gume. Iako zamena gume izgleda komplikovana (pogotovo ako se radi o zadnjem točku) – nije. Uz poluge za skidanje/stavljanje spoljne gume, i malo vežbe, zamena gume se može uraditi za 10 – 20 minuta.
Ovo je mnogo bolja opcija no da zaglavite daleko od kuće sa bušnom gumom
Umesto dve unutrašnje gume možete uzeti i komplet za krpljenje gume (svaki bolje opremljeni biciklistički servis ga ima) mada je uz sadašnje cene unutrašnjih guma to malo zamorna operacija.
Dodatna oprema
Sedište (gel)
Iako će mnogi tvrditi da je ovo itekako osnovna oprema, ipak sam ga stavio ovde U svakom slučaju, izbor pravog sedišta može da bude razlika između pakleno-bolne vožnje (ili takvih posledica posle vožnje) i čistog uživanja kada vas zadnjica ni na šta ne opominje Posebna su sedišta za devojke i za dečake (zbog anatomije). Oblik sedišta (uže / šire) zavisi od tipa i načina vožnje – što ste pognutiji ka volanu (sportska varijanta) treba vam uže sedište, što ste uspravniji u vožnji (treking / gradska vožnja) treba vam šire sedište; oblik je važniji od punjenja sedišta, mada ni punjenje nemojte zanemariti.
Samu udobnost sedišta je teško proceniti odokativnom metodom; najbolje je ako neki vaš prijatelj / poznanik ima slično/isto sedište i voljan je da vam ustupi bicikl na sat i više (manje od toga ne vredi).
Ja mogu da preporučim Selle Royal gel sedišta; na samom sajtu imate i “čarobnjaka” za izbor sedišta; cene ovih sedišta kod nas su u rasponu 20 – 50 €
Jednom kada nađete sedište koje vam zaista odgovara, onda ga ne menjajte Bicikl i možete, ali sedište nikako
Korpica (pak tregeri) + torbica
Ono što je zagriženim sportskim biciklistima nepojmljivo (dodatna težina) nama hobi biciklistima itekako zna da koristi – recimo, korpica i odgovarajuća torbica gde ćete svakakve sitnice popakovati i time povećati svoju autonomiju do prve sledeće radnje.
Uobičajen set stvari koje idu u poveću torbicu su:
rezervna unutrašnja guma
rezerva odeća ili barem majica
foto-aparat (ako niste zadovoljni vašim idiJotom od telefona)
brda Bonžite
dodatne boce izotonika
rezervne baterije za razna sokoćala na bicikli
kompleti stakala za naočare (ako ih ide više uz naočare)
Naravno, ovde se nikako ne završava spisak Tu je odeća za biciklizam (vrlo korisna u manje miroljubivim periodima za vožnju, kada je hladno i/ili vetrovito), zatim obuća (koja pasuje uz SPD pedale), kao i gomile sitnica koje vašu vožnju mogu učiniti zabavnijom i zanimljivijom
U svakom slučaju, kako budete slagali kilometre iza sebe, sami ćete otkriti šta vam još treba da uživanje bude veće
U vožnji (potrošni materijal)
Bez dve stvari se nikako ne kreće na vožnju: bicikle i želje za pedalanjem Kada ovo očigledno ostavim po strani, ostaju još dve: piće i Bonžita.
Izotonična pića
Što se tiče korišćenja tečnosti u toku vožnje – što više; ako osetite da ste žedni, tada je već “kasno”; bolje je piti po malo češće (na svaka 4 – 5 km vožnje), no odjednom velike količine tečnosti.
Kako se kroz vožnju gubi velika količina soli (znojenje), obična voda ovde nije odgovor za utoljavanje žeđi. Idealno, treba koristiti izotonične napitke – tečnosti koje imaju istu koncentraciju jona elektrolita kao u krvi i time se i najbrže apsorbuju.
Sada se takva pića pojavljuju stidljivo i kod nas (izbor iz Hipermarketa, Novi Merkator, malopre, kurs evra je 93):
(klikni za veću sliku)
Pregled izotoničnih tečnosti, Beograd, oktobar 2009
Na kraju, možete napraviti i sami vaš izotonični napitak, ili koristiti Aqua Viva Hidroactive (mada ona ima najmanje od korisnih / potrebnih sastojaka).
Izbegavajte energetska pića (Guarana, Energy etc) jer njihov sastav (količina i tip šećera) i namena (kratkotrajno podizanje energije) ne prija biciklističkim aktivnostima.
Bonžita
Bonžita je odličan mali slatkiš koji ima sve što vam je potrebno posle ispedalanih desetina kilometara – pravu vrstu šećera pomešanu sa raznim žitaricama i zobalicama. Ima je svuda i jevtina je – pravi izbor za hobiste bicikliste.
Spremanje bicikle za zimu
Iako sam ovo spremao za poseban tekst, potaknut Ivaninim komentarem, ipak ga dodajem ovde (a i vreme kroz prozor navodi na takve misli):
Najveći neprijatelj vaše bicikle zimi je voda, odnosno korozija (rđa). Da bi smanjili šanse za oštećenja, evo nekoliko saveta za pripremu bicikle za zimski san:
skidanje svih spravica sa njega (ciklo-kompjuteri, svetla, bidone itd, itd)
temeljno čišćenje svih površina od nečistoća, pogotovo onih najbližih zemlji (prednji / zadnji pogon, lanac) – ali stvarno temeljno; sav višak vode pokupiti.
sušenje bicikla u kućnim (toplim) uslovima barem dan ili dva
očistiti staru mast/ulje nekim odmašćivačem (WD40)
bogato podmazivanje lanca sa unutrašnje strane; jednom podmazan, okrenuti pedale nekoliko puta da se ulje ravnomerno nanese svuda (na zupčanike) i višak ulja pokupiti.
gume ispumpati na 3/4
u biciklističkim radnjama postoje sredstva za premazivanje spoljnih guma, koja štite gume od pucanja; nabaviti i premazati spoljne gume.
Postoje i razna sredstva na bazi voska kojima se premazuje ceo bicikl zbog zaštite od korozije, ali ja nisam imao iskustva sa tim – ako neko jeste, slobodno u komentare.
Kod odlaganja bicikla, gledati da nije direktno izložen atmosferskim uticajima; ako je baš neophodno (stoji na terasi) kupiti po farbarskim radnjama veeeliki komad najlona (jer nema tako velika najlon kesa) i umotati ga tako da na njega nikako ne može da padne voda.
Takođe, gledati da gume ne leže na površini koja može da zaledi (loše profilisan beton) – dve daščice ispod svake od guma će uraditi posao – i ove daščice idu ISPOD najlona.
Ako uslovi dozvoljavaju, svakih nekoliko nedelja okrenuti pedale za malo, čisto da ne leži ceo bicikl na istim delovima spoljne gume.
Posle zime, na godišnji servis, čim se prolepša vreme
Korisni linkovi
Sajtovi opšteg karaktera
Ciklonaut – sajt sa dušom i sa više informacija nego što bi i mogli da sanjate. Topla preporuka.
Freebiking – sajt koji se podelio na “dva”; na Ciklonaut i FreeBiking; aktivan forum gde mnogo korisnih stvari možete saznati
Cikloberza – način da nađete gomilu sitnica i to jevtino; takođe da se otarasite i vašeg viška; takođe je dobar izbor za polovne bicikle.
Wiggle UK (isporučuju u Srbiju, samo se pazite zlih DHL / UPS špeditera); ako naručite robu, izaberite Standard Delivery – dobićete je za oko 10 radnih dana a dodatni troškovi su 29,8% + 350 dinara*
*Umesto da naša država računa 10% carine + 18% poreza (svega 28%) to joj ne bi dosta, pa po starom (lopovskom) običaju carina ULAZI u VREDNOST robe pa su ukupne dažbine 10% (carina ) + 1,10*18% = 29,8% – jeste samo 1,8% više, ali nakupi se
(sve navedeno u tekstu se može naći kod naših prodavaca).
U sledećim nastavcima ću dati nekoliko ideja gde i kako voziti.
Iako me je u prvom trenutku sajt ambasade Indije slatko nasmejao, posle ovog istraživanja se ne smejem Situacija je sramotno loša; toliko da me nije mrzelo da napišem pismo i pošaljem na adrese Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije, kako na kontakt adresu, tako i ministru Jeremiću.
Da ne bih prepričavao, evo pisma u celini i celosti:
Katastrofalno stanje web prezentacija naših ambasada
To: mfa@mfa.rs, msp@mfa.rs
Poštovanje.
Razlog za ovo pismo je situacija sa web sajtovima (prezentacijama) naših ambasada koja je katastrofalna (čak sramna) već dugi niz godina:
— nalaze se na neverovatnim domenima (umesto da je svaka ambasada pod .mfa.rs ili .mfa.gov.rs domenom):
Ovaj spisak i komentari se mogu proširiti praktično na 90% svih radećih prezentacija.
— adrese na samom sajtu i dalje upućuju na .yu domen (www.tirana.mfa.gov.yu itd) iako domen prestaje sa radom za 6 meseci.
— Potpuna nekonzistentnost kada su informacije u pitanju; recimo zašto je ambasada u Austriji na vienna.mfa.rs a konzulat u Salzburgu na salzburg.mfa.gov.yu dok je mail adresa za Salzburg na gkserbien-salzburg@utanet.at?
Web prisutnost jedne zemlje nije samo sajt ministarstva spoljnih poslova već svakako i predstavništva te zemlje u svetu, i njihovi sajtovi – ovo više nije 1990. godina kada su sajtovi retkost, teški za pravljenje i održavanje.
Gornje činjenice daju sliku u najmanju ruku o nebrizi, aljkavosti i nedoslednosti kod važnog aspekta jedne zemlje: web lica ka svetu.
Smatram, na osnovu svog profesionalnog iskustva, da minimum koji treba ostvariti je:
1. KONZISTENTNOST DOMENA I MAIL ADRESA
Svi sajtovi treba da su pod matičnim domenom (.mfa.rs ili .mfa.gov.rs) sa odgovarajućim pod-domenom ili više odgovarajućih pod-domena (holandija.mfa.gov.rs i netherlands.mfa.gov.rs)
Sve adrese takođe treba da budu pod matičnim domenom, uz odgovarajući sufiks (recimo ambasada@holandija.mfa.gov.rs i/ili embassy@netherlands.mfa.gov.rs)
2. KONZISTENTNOST DIZAJNA, STRUKTURE SAJTOVA I SADRŽAJA
Svi sajtovi treba da budu dizajnirani i struktuirani na isti / sličan način, tako da je snalaženje na bilo kom sajtu ambasade intuitivno i iskustvo sa jednog sajta se može preneti na bilo koji drugi.
3. SVEŽINA SADRŽAJA I KONTAKT SA KORISNICIMA
Vrlo često su stranice netačne (zastareo sadržaj) a poslati mailovi se ili vraćaju (e-mail adrese nisu važeće više) ili na njih niko ne odgovara.
Sve ovo gore je vrlo lako ostvarivo sa današnjim web tehnologijama i ne preterano skupo – dovoljna je samo svest da je to potrebno; sve ostalo je stvar izvođenja.
Primedba 1: “dugi niz godina” – proverio sam stanje gornjih prezentacija preko WayBack Machine
Primedba 2: ne, ne nadam se da će IKO odgovoriti ili uraditi BILO ŠTA po ovom pitanju, ali sam morao da uradim nešto; no, ako odgovore, naravno da ću ovde postaviti update.
Spam (ili neželjena pošta) je sastavni deo našeg digitalnog života. Prosto, kada je mail osmišljavan, niko nije računao na zle reklamo-manijake koje će iskoristiti razne propuste u načinu slanja i udaviti nas svim i svačim.
Na sreću, Google Mail se jako dobro bori sa spamom – preletim za nekoliko minuta i obično sve iz spam foldera obrišem.
No, ovaj mail je nekako prošao filter:
(klikni na sliku za veću)
Na stranu što naslov nema veze sa tekstom, na stranu što prodaju motore i kompjuKtore, na stranu što je solidno nepismen, na stranu što web adresa u tekstu NIJE link (iako je lepo zaplavljena i podvučena ), najjači atribut ove poruke je adresa pošiljaoca:
franc_murderer@hotmail (ili po srpski frank ubica @ hotmail.com )
I da, gospodin (kao i sajt) postoji – pa vi sada vidite da li želite da imate posla sa njim
Ako ste programer, i to u web vodama, jedna od (meni vrllooo dosadnih) akcija koja je obavezna u razvoju web aplikacija (sajtova) je provera kako sajt na kome radite, vaša dika i ponos, izgleda u moru raznih browsera (pregledača): IE6, IE7, IE8, FireFox, Safari, Opera, Chrome (da pomenem samo neke).
Najveća muka i nevolja je bilo upravo testiranje u svim mogućim IE verzijama – uz neverovatna dovijanja da dobijete sve verzije na računaru.
Expression Web ekipa je odlučila da SuperPrevew za IE bude besplatan dodatak koji vam omogućava do skora neverovatne stvari:
Prikaz sajta u IE6, IE7, IE8 (ako imate IE8 instaliran na mašini)
Izbor koja je od ova tri browsera baseline (primarni)
Izbor ciljne rezolucije (dole desno)
Prikaz DOM stabla
Panning mode (sinhronizovano skrolovanje u svim browserima)
Overlay (preklapanje) prikaza iz jednog i drugog browsera (slaganje do u pixel)
Overlay (preklapanje) prikaza iz browsera i učitane slike (slaganje sa dizajnom koji ste dobili)
Svi detalji o html elementima ispod, uz naznačene pozicione elemente koji se razlikuju (crveno 85 i 399 u screenshotu)
SuperPreview za Expression Web će podržavati i gomilu drugih stvari (i browsera – sve koje imate instalirane na mašini, plus neke preko web servisa) ali i ovaj besplatni dodatak za IE zlata vredi, ako ste u developer vodama. Topla preporuka.
Na kraju samo malo upozorenje: SuperPreview je u beti, pa su mogući neki problemli (ja ih nisam imao). Nevezano za probleme i finalna verzija plugina će biti besplatna.
Uvreženo, zapečeno mišljenje je da je Microsoft zatvorena, zla korporacija bez vizije, čiji je jedini cilj da vam uzme dušu i pri tom da joj za to platite
Nekada je i bilo tako – u “staro” vreme. Današnji Microsoft nije ni nalik tome – proizvodi se razvijaju uz direktno učešće korisnika, sa neviđenom otvorenošću (i davanjem svih razvojnih verzija širokoj publici – tako je urađen Windows 7 – kvalitetan i bogat operativni sistem), u centralne razvojne alate se uključuju open-source biblioteke (jQuery u ASP.NET sistem) i neki drugi ljudi sa pozitivnom vizijom vode ovu kompaniju (za programere: obavezno pratite blog Scott Guthrie-a, koji je zaslužan za mnogo šta navedeno gore).
I ima vizije; na raznim poljima a ovo je jedna od tih (Microsoft Office Labs – Future Vision 2019):
Godinama se (bez preterivanja, od septembra 2007) zna da je .yu domen odbrojao svoje (kada je i zemlja, zašto ne i TOP DOMAIN) i da će, sa krajem ovog meseca SVI .yu sajtovi nestati zauvek sa lica Mreže.
(crveni deo, broj grešaka) pokazuje koliko je sajtova “umrlo” (obnavljanje .yu domena se radilo iz faza u ovih poslednjih dve godine) i nije obnovljeno.
Uvek pokušam da za neki “bivši” domen lociram odgovarajući .rs domen, ali to je spor i mnogo puta neuspešan proces; čak i pišem svima koji su prijavili svoje sajtove ovde, ali vrlo, vrlo često ne dobijem čak ni odgovor – toliko o online kulturi i web prisustvu (a posebno jer je prisustvo sajta u dmoz.org imeniku vrlo važno ako želite visok rang na pretraživačima).
U svakom slučaju, ako vi održavate neki .yu sajt i/ili znate nekoga ko to isto radi – podsetite ga; jeste da je migracija na novi domen često dosadan i zamoran posao; jeste da se promenom domena gubi na važnosti sajta na pretraživačima, barem privremeno, ali što se pre odradi, to će se sve pre vratiti na normalu. Vremena je malo – još 30 dana.
(ne, na žalost, nisam dobio sedmicu ali se nikako ne bih bunio )
Jedan od neracionalnih crta koje većina ljudi koja me zna ne može baš da spoji sa mnom je – igranje lotoa. Iako sam matematičar i znam da su šanse za dobitak na lotou broj uplaćenih kombinacija / 15,380,937 (ili: baš male), ja uredno svake nedelje (sada već dva puta nedeljno) uplaćujem svojih nekoliko kombinacija.
Brojevi su strateški raspoređeni, pa se desi da nekada dobijem trojku (40 din), četvorku (400 din) a dva puta sam dobio i peticu (5000 – 7000 din). Naravno, kada podvučem crtu, naravno da sam u gubitku ali mu ovo dođe kao izlazna karta “kad jednom dobijem pa se izvučem iz sveg ovog *ranja …” odnosno ventil kada dnevne obaveze, stres i pritisci porastu preko svake mere.
Kod nas je Lutrija Srbije jedina ovlašćena organizacija za loto i slične igre, po Zakonu o igrama na sreću iz 2004. Od svih uplata koje se ostvare, 50% se odvaja za dobitke, 30% odlazi u Budžet Republike Srbije a 20% Lutriji za operativne troškove (ovde je i prost odgovor da li se izvlačenja “nameštaju” – nema razloga, jer je loto nepresušni izvor novca za državnu kasu – 30% od ukupne mase svakog meseca plus 20% od svakog velikog dobitka).
Koliko je to para? Recimo da je za 41. kolo uplaćeno 76.156.440 dinara (oko 810,000 €); recimo da ima 55 kola godišnje (oko Nove godine i Božića daju više kola; od avgusta će ih biti i mnogo više), što znači da su prihodi Lutrije negde oko 9 miliona evra godišnje.
E sad, da li bi očekivali da organizacija koja ima garantovanih 9 miliona evra godišnje se potrudi da recimo mogućnost uplate kombinacija unapred za nekoliko izvlačenja? Ili uplatu preko mobilnih telefona? Ja bih (nije ovo teško, znam i kako se to radi).
Ali da ne idemo toliko daleko, uvek možemo da povučemo argument da je “ovo Srbija” (iliti sve što treba da se uradi je teže, komplikovanije i skuplje, jer treba valjda podmazati mnogo znojavih ruku u lancu). Da idemo na nešto jednostavnije, recimo da ta ista Lutrija okači rezultate posle izvlačenja? Pola sata posle? Pola dana posle?
Ja bih. Rezultata od petka još uvek nema (subota, 16h) a kad će, ne znamo. Jedina prilika kada posećujem sajt RTV Pinka (omražene televizije) je posle izvlačenja, jer o apsurda, njima nije teško da to okače na sajt.
Jedan javni servis bi trebalo da pruži minimum usluga svojim korisnicima; javni servis koji uzima 50% svih uplaćenih para (što budžet, što Lutrija) bi morao da barem minimalno ispoštuje te iste korisnike. Javni servis koji ima kakvo-takvo rukovodstvo bi, barem malo, trebalo da brine i o malim ljudima koji omogućavaju rad tog servisa. Ne zato što moraju, već zato što je to profesionalno i dobro odrađen posao.
I da, javni servis bi trebalo da ima barem jednu email adresu gde ovakve kritike mogu da uputim, mada i ovaj blog dobro dođe.
Windows 7 RTM (Release to Manufacturing) je stigao; doduše, ako niste MSDN pretplatnik ili na neki drugi način vezani sa Microsoftom, mogućnost da ga instalirate je za vas u oktobru; na moju sreću, zbog posla koji radim, ovo kuckam iz Windows 7 Professional
Iako ga mnogi proglašavaju ispravkom za Vistu ili ono što je Vista trebala da bude, to prosto nije tačno – Windows 7 je novi operativni sistem, sa dovoljno izmena spolja i (pogotovo) iznutra da u takvo nešto ne treba imati sumnje.
Kako sam već dosta toga napisao o Windows 7 funkcijama u beta 1 izdanju, ovde ću probati samo da dodam stvari koje su ili specifične za finalno (RTM) izdanje ili koje sam propustio u prvom pisanju.
Instalacija
Windows 7 je moguće instalirati preko Viste (upgrade opcija) ili direktno, na čistu mašinu ili posebni disk. Direktan upgrade sa Windows 7 Beta/RC ili sa XP na W7 nije moguć; doduše, to nije preveliki hendikep – ionako je bolje da uradite čistu instalaciju i time dobijete maksimalno stabilan sistem, bez nasleđenih (loših) drajvera i/ili programa.
Windows Easy Transfer
(klikni za veću sliku) Naravno, “čist install” ne znači da treba da se odreknete podešavanja vaših aplikacija koje ste mukotrpno postavljali kako vam najviše leži. Bez obzira da li je vaš prethodni sistem Vista ili XP, preporučujem korišćenje Windows Easy Transfer alata (nalazi se na instalacionom disku, direktorijum Support\Migwiz, datoteka migsetup.exe) – zapakovaće sve vaše datoteke, podešavanja registrija i sve ostalo što je potrebno da se na novom operativnom sistemu osećate kao kod kuće. Tu datoteku možete snimiti na USB disk ili CD/DVD i kasnije upotrebiti u novoinstaliranom sistemu. Sem podešavanja, Easy Transfer će vam dati i spisak programa (i osvežavati isti) koje trebate da instalirate da bi sve radilo kako očekujete (vidi sliku).
Sama instalacija je jako brza; uz minimum pitanja, i samo jednim restartom (zavisi od vaše mašine i/ili izabrane konfiguracije) za 20-ak minuta imate radeći Windows 7 sistem. Većina drajvera je automatski instalirana (ili sa DVD-a ili preko Windows Update sajta) – jedini uređaj na mojoj konfiguraciji koji nije instaliran je modem (što me ne brine previše).
Kompatibilnost
Ako je aplikacija radila na Visti, skoro sigurno će raditi i na Windows 7. Instalirao sam standardan paket za poslovnu mašinu:
i za sada nije bilo nikakvih problema u svakodnevnom radu.
Mnoge druge stvari sa referentne liste programa nisu više potrebne, jer su ugrađene u sam W7 (osvežiću listu čim pre).
Mali problem je što je Windows 7 prvi operativni sistem koji nema ugrađen mail klijent (možete uzeti besplatan Windows Live Mail iz Essentials paketa) pa u startu ne postoji ni jedan program koji podržava mailto: protokol; tako da može desiti da aplikacije koje se oslanjaju na Outlook Express za slanje maila neće raditi.
Svakodnevni rad
Libraries
Ono što mi je oduvek nedostajalo i ograničavalo u radu (doduše, ja sam organizational freak) je to što su “specijalne” lokacije (Documents, Pictures, Music, Videos itd) zakucane na jednu i samo jednu lokaciju na disku. Kako svi danas radimo sa mrežnim okruženjima, spoljnim hard diskovima, USB Flash diskovima, teško da ćete uspeti da realnost uz gornja ograničenja ispratite efikasno.
Tu Windows 7 uvodi pojam biblioteka (Libraries) – praktično skupa vaših foldera određenog tipa:
Iza svake od ovih ikona se nalazi skup foldera, koji ne moraju da budu na vašem računaru. Vrlo korisna opcija.
Taskbar
(klikni za veću sliku)
Ako bi trebalo da izdvojim jednu stvar koja karakteriše Windows 7, to je upravo rad sa taskbarom; brži je, intuitivniji, sa mnogo više mogućnosti; integracija QuickLaunch-a je izvedena još bolje od Viste.
Klik na ikonu na taskbaru otvara aplikaciju; ako je već otvorena, dovodi prvi prozor iz grupe u fokus. Shift + klik (ili klik srednjim dugmetom miša) na ikonu uvek lansira novu instancu aplikacije; posebna poslastica je Shift + Ctrl + klik – otvara aplikaciju pod administrativnim pravima. Na kraju, Shift + Right klik daje opcije za rad sa svim prozorima grupe – Restore / Minimize / Maximize.
Naravno, stare prečice (Win + 1 do Win + 0 : isto što i klik na n-tu ikonu na taskbaru) iz Viste i dalje važe.
Upravljanje prozorima
Dosta izmena je urađeno na radu sa prozorima i pokušaju da vam na svaki način olakšaju snalaženje među brdom otvorenih (pogotovo, ako imate više monitora).
Recimo, Aero Peek: ako postavite miša na umanjeni prikaz prozora u Taskbaru, svi ostali prozori na radnoj površini će “nestati”, omogućavajući vam da imate jasan pregled bez izbora samog prozora:
Klik na umanjen prikaz će dovesti prozor u fokus i omogućiti da nastavite prekinuti rad. Takođe, postoji gomila novih tastaturnih skraćenica za rad sa prozorima:
Win + Home – Minimizuj sve prozore osim onoga u kome sada radite
Win + space – Napravi sve prozore providnim (pogledaj desktop)
Win + Shift + kurzor levo (desno) – Prebaci prozor na levi (desni) monitor
Prikaz desktopa (Show Desktop) je sada ugrađen u sam Taksbar – ako pređete mišem preko pravougaonika na kraju Taskbara svi prozori će postati providni; klik na taj pravougaonik će ih sve minimizovati. Ikonica sa crvenim krstićem je novi Action Center (Control Panel -> System and Security -> Action Center ili dupli klik na ikonu), koji vas obaveštava o svim pronađenim problemima i nudi i rešenja (na konkretnom primeru: ovde nisam instalirao antivirusni program).
Multimedija
Kao što sam napisao u prethodnom tekstu, Windows Media Player je drastično unapređen: čistiji i jednostavniji, upravljanje vašom bibliotekom zvuka, slike i videa je sasvim dobro odrađeno. U sam Windows 7 je sada ugrađena podrška za mnoge codec-e (i H.264/MPEG-4 AVC), čak i za Blu-Ray diskove (kod nas su retkost, ali to neće još dugo biti tako).
Ono što je interesantna novost je da sada možete puštati muziku sa vašeg kućnog računara na drugi računar na koji ste ulogovani preko interneta. Za to vam je potrebno:
- Da imate Windows Live ID (ako koristite MSN/Live Messenger, već ga imate; ako ne, otvara se besplatno, uz važeću mail adresu) i da isti Windows Live ID autorizujete za pristup na oba računara (server i klijent).
- da eventualno podesite vaše rutere (port forwarding)
- uključite Windows Player i povučete muziku sa vašeg računara
Ako je kojim slučajem jedan od računara u domenu (što praktično važi za većinu poslovnih računara) onda taj računar ne može biti izvor muzike, ali svakako može slušati muziku sa recimo kućnog računara.
Ispod haube
Iako je na vizuelnom delu dosta urađeno, još je bitnije (za mene) šta je sve promenjeno ispod haube – puno. Pobrojaću samo funkcije koje sam ispratio preko raznih blogova / sajtova:
1. Windows Kernel Dispatcher Lock – uklonjene su barijere za efikasan rad na računarima sa više procesorskih jezgara (uklonjen je Windows Kernel Dispatcher Lock i time ostvarena mogućnost za rad na mašinama do 256 jezgara); ovo sređivanje je otkrilo problem sa efikasnim upravljanjem memorije u sistemima sa toliko jezgara, pa je urađen i
3. Dodata je nova mrežna opcija, Direct Access – nešto kao lite VPN – način da pristupate vašem poslovnom okruženju sa W7 računara gde god da ste (zahteva da server u mreži koji izvršava Direct Acces bude Windows Server 2008 R2)
4. Mnogo bolja podrška za Solid State diskove – posebno važno za laptop računare.
Naravno, sve ove promene (kako spolja tako i iznutra) prate i promene u API pozivima, pa ćemo mi programeri imati dosta posla u dodavanju lepih novih funkcionalnosti (prvenstveno JumpList za Taskbar) u naše buduće (a bogami i postojeće) aplikacije.
Performanse
Pošto računar koristim u dnevnom radu i nemam naviku puštanja razno-raznih benchmark testova, mogu da dam samo svoj osećaj – brže od Viste. Koliko brže? Ne preterano; jer ovom efektu treba pridodati i to da je ovo novoinstalirani sistem, gde nisu svi programi instalirani kao na Visti. Sem samog “brže” (u smislu da neka operacija kraće traje) sam operativni sistem je sa mnogo boljim odzivom – klik ili taster proizvode trenutni efekat, tako da je pravo zadovoljstvo raditi.
U poređenju sa Windows XP … Prvo, nemam živu instancu XP-a već tri godine (ni kući ni na poslu) a drugo, verujem da je XP na istom harveru brži. Treće, to je i očekivano – verujem i da je Windows 98 SE na istom hardveru brži od XP-a Prosto, ko želi brzinu XP-a treba na istom i da ostane
Ukratko, na novijem hardveru Windows 7 će vam dati udobnije iskustvo od Viste.
Windows XP Mode
Virtuelizacija, ili mogućnost da u jednom trenutku radite sa više operativnih sistema ili instanci istog operativnog sistema je nezamenljiva kada razvijate aplikacije – lako testiranje i ispravljanje problema na različitim okruženjima bez da napustite vaš operativni sistem je način da uštedite gomilu vremena.
Već sam pominjao Virtual PC, no, Windows 7 je ovoga puta otišao i korak dalje: uveli su Windows XP Mode – način da zadržite sve vaše aplikacije koje rade pod XP-om a nisu kompatibilne sa novim Windows 7 operativnim sistemom.
Procesor od barem 1Ghz i barem 2GB RAM (32 bita) ili 3GB RAM-a (64 bita) – iako ovo shvatite kao minimum
Malo dodatnog prostora na disku (15 Gb)
Kada ste ovo obezbedili, ostaje da skinete Virtual PC Release Candidate kao i Windows XP Release Candidate (na istoj stranici su) i da ih instalirate. Ovim dobijate kopiju Windows XP Professiona SP3, potpuno licenciranu.
Po čemu se razlikuje Windows XP Mode od “uobičajenog” korišćenja Windows XP preko Virtual PC-a? Prvenstveno u vrlo čvrstoj integraciji sistema domaćina (Windows 7) i gosta (Windows XP): deljenje Clipboard prostora, drastično jednostavnije deljenje direktorijuma i fajlova, i najvažnije, mnogo bolji radi sa periferijom: USB uređaji se mogu ravnopravno koristiti između oba operativna sistema, a čak je moguće i štampati iz Windows XP mašine na štampače definisane u W7 okruženju. Praktično se radi o još jednom članu Microsoft Enterprise Desktop Virtualization (MED-V) familije – dva operativna sistema pod jednim desktopom: instalacija programa u XP Mode postavlja prečicu i na W7 desktop i vi možete startovati taj program direktno iz W7 okruženja.
Iako su i Virtual PC i Windows XP Mode u RC (Release Candidate) izdanju, stabilnost je dobra i nisam imao problema ni sa jednom aplikacijom koju sam probao u XP Modu (doduše, to nije veliki broj).
Za kraj
Windows 7 je pre svega izuzetan operativan sistem – ovo mogu da kažem iz 15+ godina iskustva sa Windows operativnim sistemima. W7 je vrlo stabilan (bez ijednog BSOD od kada se igram sa W7, a to je od početka godine – Beta1 i RC) i ispeglan, sa mnoštvo malih i velikih unapređenja. Ako prelazite sa XP-a, to će za vas biti sasvim novo (i vrlo lepo) iskustvo. Ako prelazite sa Viste (kao ja), dobićete smireniji, brži i efikasniji sistem, sa svim sitnicama na koje ste se navikli u Visti.
Lično, jedva čekam oktobar i instalacioni disk za kućevnu upotrebu
Ako planirate da kupujete novi računar, toplo savetujem da sačekate jesen i kupite ga sa Windows 7 Home Premium (za kuću) ili Professional izdanjem (ako ga koristite za posao). Ako pak imate novu mašinu i nešto viška novca naručite ga kod vašeg prodavca softvera – vaš računar to zaslužuje
Update 14. avgust 2009: Microsoft Srbija je otvorio konkurs za najbolju fotografiju iz Srbije, uz šansu da to postane deo finalne verzije Windows 7 (jedna od tema). Više detalja imate ovde – rok je 24. avgust.
Iako nisam preterani poklonik statistike (uz malo podataka, malo pogrešne metodologije, i puno Excel grafikona svašta se može) s vremena na vreme naletim na skup podataka koji me natera da se zamislim.
Recimo, kao malopre: čudnim putevima Mreže, nabasam na sajt EUROSTAT-a – zvaničnog zavoda za statistiku Evropske unije. Među raznim podacima koje možete iskopati je jedan naročito interesantan izveštaj, sa rogobatnim imenom:
To je mali izveštaj od 8 strana, koji se bavi prosečnim cenama u Evropskoj uniji kao i u zemljama u okruženju, pa tako i našom Srbijom. Kao referenca ( = 100 ) se koristi prosek cena u 27 EU zemalja. Sve iznad proseka – relativno skupo, sve ispod proseka – relativno jevtino.
Ukupan prosek cena u Srbiji je nešto ispod 60 (60% od cena u EU27). No, ukupan prosek nije ono što je interesantno; interesantne su brojke po oblastima. Primer:
Hrana i bezalkoholna pića: 82 (skuplje od Slovačke, Poljske, Litvanije, Rumunije, Crne Gore, BiH, Albanije, Bugarske i Makedonije)
Odeća: 104 (skuplje od Irske, Francuske, Holandije, Velike Britanije, Španije, Kipra, Poljske, Latvije, Turske, Mađarske, Litvanije, Rumunije, BiH, Albanije, Bugarske i Makedonije) – i skuplje od evropskog proseka!
Obuća: 111 (!) (lakše mi je da napišem zemlje koje su skuplje od nas, ali ajde, skuplje od: BiH, Albanije, Bugarske i Makedonije, Rumunije, Litvanije, Poljske, Slovačke, Češke, Mađarske, Turske, Latvije, Slovenije, Portugala, Kipra, Španije, Velike Britanije, Nemačke, Austrije, Italije, Belgije, Francuske i Irske).
Potrošačka elektronika: 101 (skuplje od Bugarske, Crne Gore, Latvije, Estonije, Velike Britanije, Švajcarske)
Zato slobodno možemo reći da smo barem po nekim aspektima stigli a bogami i prestigli Evropsku uniju (o platama i primanjima neki drugi put).
Korporativno prisustvo na netu u domaćoj praksi se uglavnom svodi na dizajnera, manje ili više dobrog, programera, manje ili više dobrog, par manje ili više dobro optimizovanih fotografija i gomile teksta.
Sudeći po trendu, tekstovi su zadnja rupa na svirali, nešto što se zove nužno zlo i što će da odradi neko najpismeniji u firmi ili neko ko ima najviše vremena, a tek ako ima neko ko je završio književnost, puna kapa! Zato se i web sadržaj uglavnom čini kao miš-maš raznih priča “o nama i našim uslugama ili proizvodima” bez jasne ideje da upravo sadržaj komunicira sa posetiocem, uz očigledno odsustvo lektora i korektora sadržaja, jer je sve to, očigledno, najmanje bitno kad smo se već onoliko istrošili na taj internet i te web dizajnere i sličnu bagru.
Sa webom je još i lako. Ukoliko se uoče greške, propusti ili nebuloze, potrebna je samo dobra volja da se greške isprave, mada najčešće nema ko ni da ih vidi, pa kako će i da ih ispravlja? Greške ostaju kao spomenik preziru klijenata, jer šta one poručuju? Nije nam stalo do vas.
Sandučići su nam puni reklamnih brošura sa po najmanje dve slovne greške na svakoj strani, kad smo već dali 200 evra za taj glupi dizajn i glupu štampu, dobro je i ovako kako je. I onda greške, jednom odštampane, ostaju dokle god se ne razdeli tiraž, da svedoče o nemaru.
Šta je skuplje? Ušteda na lektoru ili 10.000 letaka punih grešaka?
Za Kolegijum, koji za sebe kaže da su “ljudi od reči“, reči su važne. Kolegijum ih ne prodaje, već pronalazi one reči koje će prodavati. One koje će nešto i reći. Posao ljudi u Kolegijumu je ne samo da ispravljaju greške, već i da pronalaze bolji stil ili bolju reč. Oni pišu saopštenja, web sadržaje, SEO elemente sajta (description, keywords, titles) a pouzdano znam da je Tanja, poznatija kao Moo, pisala i “pismo uredniku” u ime jednog klijenta i da vodi kompletnu pisanu dokumentaciju jednoj ne maloj kompaniji.
Ljudi imaju pametnija posla – naime, da se bave svojim poslom, a papirologiju su prepustili Kolegijumu. Posebno mi je zanimljivo što Tanjini saradnici trenutno pišu autobiografiju jednog čvrstog momka – mislio je da ima šta da kaže, ali čovek ne zna kako. Ali Tanja i njeni saradnici (ima tu i njenih kolega iz novinarstva, književnosti i izdavaštva) znaju kako se piše.
Zbog osetljivosti posla, Kolegijum ne imenuje svoje klijente ni u jednoj grupi svojih izvršenih usluga, osim što postoji jedna koju pružaju, zanimljiva i čini mi se jedinstvena kod nas, i na kojoj se potpisuju a može biti zanimljiva i blogerima sa književnim ambicijama: konsultacije za objavljivanje samostalnih autorskih izdanja (samizdat).
I da, dizajn za Kolegijum je smislila Tanja, grafički ga ispeglala i znak smislila Jelena, a programer / usability konsultant koga možete za sve ostalo kriviti je moja malenkost
Kao nagrada što ste pročitali dovde i kao čast za novi posao, ako na zahtevu za ponudu ili kontakt formi bilo gde u telu poruke unesete VESICORG, dobićete fini popust od 15% do kraja avgusta 2009 – malo li je na ovu skupoću i sveopštu krizu?
Šalu na stranu (ali gornji kupon je istina), toplo preporučujem Tanju i njenu ekipu – a znam da vam treba, čak i nekim mojim omiljenim blogerima koje redovno pratim
Jednom kada lake rute i redovno pedalanje dovedu do vaše dobre kondicije 
(što se može prevesti u “u dva dana vikenda mogu da odem do Ostružnice i nazad i da nemam posledice u ponedeljak” ili još bolje, “u dva dana vikenda mogu da se popnem na vrh Avale i da nemam posledice u ponedeljak”) otvara vam se mnogo više lepih mesta za posetiti.
Na pola puta između Boljevaca i Progara se nalazi Bojčinska šuma. Za razliku od Košutnjaka i sličnih “gradskih” šuma, Bojčinska šuma je prava neuređena šuma – uska traka drveća koja se prostire od puta nekoliko kilometara u dubinu.
).
) a opet neuređeno i prirodno.
Od Bojčinske šume do Kupinova (nezvaničnog centra Obedske bare) je relativno dug put, koji se nekima može učiniti dosadnim. Na sreću, vrlo ste blizu reke i postoji gomila putića i puteva (asfaltnih) kojima se može skrenuti ka Savi, i ukrasti minute pored reke, uz posmatranje (bogatog) ptičijeg života.
U samom centru Obedske šume je sakrivena majušna crkva ili kapela, crkva majke Angeline. Podignuta je na malom uzvišenju, na mestu starog manastira Obred (crkve brvnare iz 16. veka).
Da bi bili biciklista u Beogradu, nekoliko faktora treba da budu ispunjeni:
Danas je potpuno uobičajeno da svakodnevno radite sa više računara: kućni desktop – laptop – poslovni desktop ili sa nekom sličnom kombinacijom.
Kaciga jeste osnovna oprema i obavezna je; vožnja bicikla jeste zabavna, ali svakako ne treba zaboraviti na osnovne mere opreza.
Iako će mnogi tvrditi da je ovo itekako osnovna oprema, ipak sam ga stavio ovde 
Da li ste se nekada zapitali kakvo je Web lice Srbije prema svetu? Tačnije, sajtovi naših ambasada? 
Situacija je sramotno loša; toliko da me nije mrzelo da napišem pismo i pošaljem na adrese 
Ako ste programer, i to u web vodama, jedna od (meni vrllooo dosadnih) akcija koja je obavezna u razvoju web aplikacija (sajtova) je provera kako sajt na kome radite, vaša dika i ponos, izgleda u moru raznih browsera (pregledača): IE6, IE7, IE8, FireFox, Safari, Opera, Chrome (da pomenem samo neke).
Uvreženo, zapečeno mišljenje je da je 
Godinama se (bez preterivanja, od 
(ne, na žalost, nisam dobio sedmicu 
Windows 7 RTM (
Prikaz desktopa (Show Desktop) je sada ugrađen u sam Taksbar – ako pređete mišem preko pravougaonika na kraju Taskbara svi prozori će postati providni; klik na taj pravougaonik će ih sve minimizovati. Ikonica sa crvenim krstićem je novi Action Center (Control Panel -> System and Security -> Action Center ili dupli klik na ikonu), koji vas obaveštava o svim pronađenim problemima i nudi i rešenja (na konkretnom primeru: ovde nisam instalirao antivirusni program).
Virtuelizacija, ili mogućnost da u jednom trenutku radite sa više operativnih sistema ili instanci istog operativnog sistema je nezamenljiva kada razvijate aplikacije – lako testiranje i ispravljanje problema na različitim okruženjima bez da napustite vaš operativni sistem je način da uštedite gomilu vremena.
Iako nisam preterani poklonik statistike (uz malo podataka, malo pogrešne metodologije, i puno Excel grafikona svašta se može) s vremena na vreme naletim na skup podataka koji me natera da se zamislim.
